ГОЛУБАЦ

Капија Ђердапа

Голубачка тврђава налази се на десној обали Дунава, на самом улазу у теснац Ђердапске клисуре, 4 километра низводно од истоименог градића. Саграђена у средњем веку као погранично војно утврђење, представљала је својеврсну „капију” на такозваним „Железним вратима“ Дунава, која је и с релативно малобројном војном посадом у потпуности могла да контролише једну од најважнијих природних саобраћајница у овом делу Старог континента. Због свог изузетно важног стратешког положаја, Голубац је имао бурну историју, често прелазећи из руке у руку тадашњих пограничних сила, најпре Угарске и Србије, а потом и Отоманског царства, које су се стално бориле за контролу и превласт над државним границама.

На месту данашњег града Голупца, још у првом веку Нове ере, подигнуто је утврђење са обе стране Дунава у циљу заштите северних граница Римског царства. У каснијим вековима, у сукобима између Византије, Срба, Бугара и Мађара, то утврђење је било у толикој мери разрушено да га није вредело обнављати. Зато је морала да се изгради нова тврђава и то свега пар километара низводно, на месту где се Дунав нагло сужава и убрзава пробијајући се кроз масив Карпатских планина. Овако изабран положај Голубачке тврђаве омогућио је да се она са севера природно брани реком, са истока и југа стрмим и неприступачним Риданским литицама, док је једини приступ био могућ са западне стране.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Голубачка тврђава је подигнута на литицама које се стрмо обрушавају у Дунав

Нема тачних података о томе када је тврђава изграђена, нити да ли су је изградили Срби или Угари. Према неким претпоставкама, а на основу оскудних материјалних доказа, Голубачки град подигао је у првој половини 14. века непознати српски великаш. О православном пореклу оснивача Голупца сведочи мала православна капела чији се остаци налазе у једној од кула. Према другој теорији, време настанка првобитног утврђења на месту данашњег Голубачког града може се померити нешто раније, у раздобље када је српски краљ Стефан Урош Драгутин преузео управљање северним српским земљама, узимајући за себе титулу „сремског краља” (од 1282. до 1316. године).

Горе лево: Поглед на тврђаву са низводне стране

Горе десно: Голубачки град налази се на самом улазу у Ђердапску клисуру

Историја са сигурношћу може тврдити само оно што стоји у писаним изворима, па се тако први помен Голубачке тврђаве налази у једној повељи из 1335. године, где се описује као тврђава са угарском војном посадом. После смрти угарског краља Лудовика, који је држао Мачву, Београд и Браничево, 1382. године, кнез Лазар је напао Голубац, али није познат тачан исход опсаде. Претпоставља се да је град у време Косовске боја ипак био у српским рукама. Већ 1390. године на кратко га заузима Бајазит Први, да би две године касније, у њега ушле угарске трупе. Српски поново постаје тек 1403. године када га је угарски краљ, заједно са одређеним територијама и још неколико утврђених градова, предао српском деспоту Стефану, који је након битке код Ангоре 1402. године и пораза Бајазита Првог од стране Татара, формално постао вазал угарске круне. Наредне две деценије протекле су у постепеном, али сталном напретку голубачке фортификације. Тврђава се обнавља и проширује, појачава се посада, а сам град поново постаје занатско и трговачко средиште тог дела Подунавља. Стефан је у том периоду саградио читаво спољашње утврђење, а у приобалном простору палату. Након деспотове изненадне смрти 1427. године, сплетом непредвиђених околности, тврђава уместо у угарске ненадано прелази у руке османлија. Голубачки град, с мањим паузама, остао је под османском управом све до 1867. године, када је предат кнезу Михаилу Обреновићу заједно са још пет градова који су тада ушли у састав Кнежевине Србије.

ГОРЕ: Вешти градитељи су савршено прилагодили обилик тврђаве неправилном и неприступачном терену

Голубачка тврђава има неправилну основу са јаким бедемима који прате конфигурацију терена. На њима је распоређено девет масивних кула (6 правоугаоних, 2 полигоне и једна кружне основе) тако да бране град како са копна, тако и са воде. Свака кула је по нечему посебна и разликује се од осталих по времену градње, положају, облику, висини и функцији. Неке су служиле само за осматрање, друге за одбрану и смештај посаде, а у једној се налазила чак и капела са декорисаним и лепо обрађеним улазом, изнад кога је била икона заштитника града. Најмаркантнија је свакако донжон кула, знана још и као Шешир кула, која заузима највиши положај на риданским литицама. Приликом археолошких истраживања, у кулама су пронађена камена ђулад и велики број врхова стрела.

Горе лево: Са кула се пружа изванредан поглед на Дунав

Горе десно: Шешир кула je главна и уједно највиша кула утврђења

Због ефикасније одбране град је унутар зидина преграђен и подељен на две основне целине: унутрашњу, са највишом бранич кулом, и спољну, које је у време ратова била прва на удару. Тврђава је грађена у етапама. У најранијој фази, Голубац је обухватао искључиво оно што касније познајемо као унутрашње утврђење, односно његов Горњи град. У доњем делу града, на обали Дунава, за времену владавине деспота Стефана Лазаревића, изграђени су палата са кулом која је брани, и систем кула и бедема спољног утврђења. Палата је импозантна грађевина са три етаже: у подрумском делу налазила се остава, у приземном велика дворана за јавне функције и одаје за становање заповедника града, док је на спрату била смештена посада. Касније, током османске владавине, дограђена je ниска осмострана топовска кула за одбрану пристаништа, као и обзиде на кулама спољног утврђења, које су служиле као ојачања и ради лакшег рикошетирања ђулади. Улаз у тврђаву био је са западне стране кроз Главну капију до које је водио дрвени мост изнад јарка испуњеног водом. Непосредно уз утврђење налазило се и цивилно насеље чије су становнике махом чинили трговци и занатлије.

Горе лево: Осмоугаона Топовска кула изграђена је за време Османлија

Горе десно: Улога Топовске куле била је заштита пристаништа, а одликују је отвори за топове на два нивоа

Голубачка тврђава, као културно добро од изузетног значаја, припада Резервату природе Тврђава Голубачки град, простору који представља улаз у Ђердапску клисуру и уједно улазни пункт у Национални парк Ђердап. Недавно потпуно реконтруисана и туристички опремљена, постала је мета великог интересовања домаћих и страних посетилаца који овде имају прилике да се најближе упознају са њеном архитектуром, занимљивом прошлошћу и безвременском лепотом.

Коришћени извори

ГОРЕ: Обновљена Голубачка тврђава данас представља незаобилазну туристичку атракцију у овом делу Србије

Из старих списа

„Голубац је град који се одржао најбоље од свих старина у овом округу. Голубац је на Дунаву, готово према Мудави. Он је баш на ушћу онога теснаца у који улази Дунав кад већ прође банатску равницу па удари у планине десно — српске, а лево ердељске. Сва је прилика да је та зидина још из римскога доба. За српске државе, био је то важан град, а доцније су га држали некад Маџари а некад Турци. Летопис помиње да се године 1428 „Одвргао Јеремија у Голупцу, и дао се Турком,“ те су они„пленили Браничево“.
На Голупцу је 1428 пало много крви и турске и хришћанске, кад се покушавало да се он поврати од Турака; али је све било узалуд. У њему су Турци живели до пре двеста година или нешто мање, па су га после напустили.
Град има осам дебелих округлих кула које су везане једна за другу зупчастим зидовима, који се веругају по стрменитим стенама на којима стоје куле. Доле има три куле, и зид за топове; у среди cy две, а на врху су три, од којих се једна зове Шешир – кула. Оне су на одсеку од 216 стопа висине. Врло је тешко успети се до у град, јер је стари пут сав које ороњен, које засут, а које зарастао у трње. Ту се находе комади од стрела којима се служило у боју пре барута. У дољи, са запада, откуда се долази Голупцу, била је једна џамија и један турски хамам, па је то обоје порушено по наредби Кнеза Милоша.“

(Из књиге “Кнежевина Србија”, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године)

ГОРЕ: Дунав је најшири код Голупца

Легенде о настанку имена тврђаве

На старим мапама име Голубачке тврђаве исписано је на различитим језицима, али у свакој верзији корен речи има значење голуб. О настанку овог необичног имена постоји више легенди са сличном тематиком. Најпознатија говори о османском заповеднику града који се заљубљује у лепу Голубану (Голубину). Пошто је одбила да уђе у његов харем, девојка је кажњена тако што је окована за стену која је вирила из воде преко пута града, како би се покајала. По њој, тврђава је добила име Голубац, а стена на којој је издахнула носи име ”Баба-кај”, што на турском значи ”покај се”. Друга легенда каже да је у Шешир кули била заточена византијска принцеза Јелена, која је због туге и самоће гајила голубове, па је по томе град добио име Голубац.