СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА

Сјај и снага Деспотовине

Смедеревска тврђава, последња престоница српске средњовековне државе, налази се у истоименом граду, на ушћу реке Језаве у Дунав. Подигнута је у другој четвртини 15. века, као ново престоно место и утврђени двор деспота Ђурђа Бранковића. Тврђава је грађена са намером да одоли најезди Османлија, а састојала се из Великог и Малог града, које су штитили снажни бедеми са 25 кула. Ова моћна грађевина узима се за последње значајно остварење српске средњовековне војне архитектуре, а својом површином од укупно 14.5 ha, убраја се и међу највећа равничарска утврђења Европе из тог периода. Иако је издржала више турских опсада, тврђава је пала под османску власт 1459. године, што је уједно означило и крај Српске деспотовине. У двадесетом веку, током два светска рата, тврђава је претрпела значајна разарања, али је и поред тога задржала своју монументалност. До данас су на простору Малог града изведени конзерваторски и рестаураторски радови, што му је донекле вратило пређашњи сјај, док бедеми и куле Великог града и даље чекају на опсежну обнову.

Први помен Смедерева у писаним изворима потиче с почетка 11. века. Налазимо га у повељи цара Василија II из 1019. године, када су ови крајеви још били под влашћу Византије. У следећа три и по века извори о њему ћуте, све до хрисовуље кнеза Лазара из 1381. године, у којој он своју задужбину, манастир Раваницу, дарује поклонима у Смедереву. Насеље добија на значају почетком 14. века, када пред турским налетима долази до повлачењеа српске државе ка северу и преношења престонице у оближњи Београд.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Смедеревска тврђава

ГОРЕ: Смедеревска тврђава је троугаоне основе и налази се на ушћу реке Језаве у Дунав

Међутим, истински процват овог града започиње тек доласком на власт деспота Ђурђа Бранковића (1427.–1456.), када Смедерево постаје престоно место, а уједно и управно, привредно, културно и црквено средиште Деспотовине. У немирним годинама након смрти деспота Стефана, Србија је остала без неких важних градова, укључујући и Београд, који је морао бити враћен Угарима. Због тога је деспот Ђурађ био принуђен да оснује нову престоницу. Место је одабрао тако да се ослања на Дунав, тј. што ближе граници са Угарском. Разлози за такву одлуку били су очигледни: ту је од Угара могао брзо да добије помоћ, а у случају опасности и да се склони на њихову територију. Нова престоница у Смедереву је била суштински везана за Дунав, на коме су Турци низводно већ држали тврђаву Голубац, а Угари Београд, па је на неки начин представљала тампон зону између ове две супротстављене силе.

Смедеревска тврђава
Смедеревска тврђава

Горе лево: Улаз у Мали град, у коме се налазио двор деспота Ђурђа Бранковића

Горе десно: Бедеми Малог града су ојачани са шест кула, од којих се чак четири налазе са његове копнене стране

У то време, судбина Србије је умногоме зависила од турско-угарских односа. Сам деспот Ђурађ је био двоструки вазал, па је у својим одлукама морао да пажљиво балансира између ове две империје. Да би саградио Смедеревски град, деспот је најпре, 1428. године, од султана Мурата II (1421–1451) добио дозволу да на овом месту подигне тврђаву. Мурат је на тај начин сматрао да ће Угарима затворити продор у моравску долину, док је Ђурађ, у свом настојању да спречи даље надирање Османлија, полагао наде управо у савез са Мађарима.

Смедеревска тврђава

ГОРЕ: Ктиторски натпис деспота Ђурђа Бранковића на Деспотовој кули Малог града

Све до 1459. године град је био седиште Деспотовине, осим у периоду њеног привременог прекида, од 1439. до 1444. године. Снага смедеревских бедема показала се приликом прве турске опсаде 1439., када се посада предала због глади, као и 1453. и 1456, када су напади одбијени. Османлије су Смедерево коначно заузеле 1459. године, што је представљало и формални крај Деспотовине. Током дугог раздобља турске власти град је био седиште Смедеревског санџака, а свега у једном краћем периоду, од 1718. до 1739. године, бива под управом Аустријанаца. Након тога се опет враћа у турски посед, у коме остаје све њиховог одласка и предаје кључева града кнезу Миахилу Обреновићу 1867. године.
Смедеревска тврђава

ГОРЕ: Широк ров испуњен водом дели Мали град од остатка тврђаве

Смедеревски град подизан је у неколико фаза, а под надзором Томе Кантакузина, брата ђурђеве супруге, деспотице Јерине. Пошто је изабрано место било у равници, саграђен је такозвани „водени град“ опкољен рекама Дунавом и Језавом, док је са треће стране прокопан ров испуњен водом. План града је био у облику разнокраког троугла, а израђен је по угледу на Цариградску тврђаву. Тако је једна страна тврђаве у дужини од 550 m била паралелна са обалом Дунава, друга дужине 400 m са реком Језавом, док је трећа, распона 502 m, била окренута ка југу. Тврђава је просторно подељена на Велики град и Мали град, у коме се налазио двор деспота Ђурђа.

Смедеревска тврђава
Смедеревска тврђава

Горе лево: Поглед на унутрашњи простор Малог града

Горе десно: Шетна стаза је ишла дуж бедема, повезујући све куле Малог града

У првој етапи је најпре подигнут Мали град, да би се, због потребе смештаја војне посаде, као и заштите градског насеља, одмах наставило са изградњом Великог града. У другој етапи, након обнове Српске деспотовине Сегединским миром 1444. године, отпочела је обнова тврђаве, додавање и ојачавање неких кула, како би могле да носе топове, као и замена дрвених зграда у Малом граду каменим. Током треће фазе подигнути су ојачани бедеми на дунавској страни са једном кулом и језавској страни са три куле, док су у последњој етапи додате четири куле на дунавском бедему.

Смедеревска тврђава

ГОРЕ: У оквиру Малог града су се, осим деспотовог двора, налазиле библиотека, кухиња, просторије за стражу и велика сала за пријеме

Мали град је такође био троугаоне основе, а налазио се у северном углу Великог града. Саграђен је 1430. године, што се види из великог натписа од опека на једној од његових кула. Припреме за градњу су почеле у јесен 1428., сама градња у пролеће 1429., а радови су завршени 1430. године. У њега се улазило са југозападне стране, кроз двојни систем капија. Имао је дупле бедеме ојачане са шест кула, а штитили су га Дунав, Језава и ров испуњен водом са треће стране. Посебна је била утврђена копнена страна, где су бедеми спајали четири куле висине до 25 метара са низом топовских отвора. Донжон кула је била у северном делу и имала је улаз у висини шетне стазе бедема. Поред ње је био споредни излаз који је омогућавао сигурну одступницу ка Дунаву, у случају да и бранич кула, као последња линија одбране, падне у руке непријатеља. У средишњем делу Малог града се налазио бунар, а уз дунавски бедем репрезентативна палата са великом салом за пријеме (Magna audientia) на спрату, док је стамбени део био у посебној каменој згради.

Смедеревска тврђава
Смедеревска тврђава

Горе лево: Салу за пријеме су красиле четири бифоре са погледом на Дунав, од чега су три биле готичког, а једна романичког типа

Горе десно: Зидине Малог града данас су станиште великог броја птица, посебно голубова

Велики град је имао пет капија и 19 масивних кула, чија је ширине била 11 m, а висина преко 20 m. Грађене су од ломљеног камена у добром кречном малтеру, а дебљина њихових зидина досезала је 4,5 m. Нарочита пажња посвећена је лако приступачном копненом делу бедема, па је ту саграђено највише кула. У прво време, страна окренута Дунаву је била слабије брањена, да би се касније, на њој дозиђивале додатне куле. На варошком делу бедема биле су две капије, док се међу капијама које су обезбеђивале везу с реком, једна издвајала по димензијама и намени. Наиме, због своје ширине од 7,20 m, претпоставља се да је ова капија служила за извлачење бродова у брањени простор Великог града. На постојање бродоградилишта у оквиру тврђаве указују и каснији, турски записи, у којима се наводе мајстори калафатџије и зграда за чување чамаца.

Смедеревска тврђава
Смедеревска тврђава

Горе лево: Поглед са Малог града на простор Великог града, на коме се данас налази парк

Горе десно: Куле дунавског бедема Великог града су биле касније додате већ постојећим зидинама

За време деспота Ђурђа и његовог сина Лазара, у тврђави је радила ковница новца. На кованицама које су овде израђиване, осим лава који корача, хералдичког симбола породице Бранковић, угравирани су и различити натписи са именом града Смедерева. Унутар бедема Великог града налазио се и митрополијски комплекс са две цркве, од којих је већа, посвећена Благовестима, била деспотова задужбина. Ову цркву су Османлије порушиле и од њеног материјала подигле Водену кулу на ушћу Језаве у Дунав. Мањи сакрални објекат у југоисточном делу Великог града је вероватно саграђен као дворски храм, да би, након пада Смедерева у турске руке, био најпре претворен у џамију, а касније и у католичку цркву.

Смедеревска тврђава
Смедеревска тврђава

Горе лево и десно: Водена кула на ушћу Језаве у Дунав је једна од три артиљеријске куле које су Турци подигли у сваком углу тврђаве

 

За потребе одбране града од артиљеријског оружја, Турци су 1480. године дозидали по једну полигоналну кулу на сва три угла тврђаве, као и кулу на средини варошког бедема, и опремили их топовима. Након тога, на тврђави није учињена никаква преправка, све до краја њене војне употребе у другој половини 19. века. До почетка 20. века тврђава је била добро очувана, али је потом тешко оштећена у Првом и Другом светском рату, а нарочито 1941. године, када је у њој експлодирао немачки магацин муниције. Смедеревска тврђава се археолошки истражује више деценија и налази се под заштитом државе као културно добро од изузетног значаја.

Смедеревска тврђава

ГОРЕ: Поглед са бедема Малог града на Дунав

Коришћени извори

Тврђава Смедерево

Занимљивости

За изградњу Смедеревске тврђаве, довлачене су велике количине камења са околних античких локалитета, који су том приликом у великој мери порушени. У бедеме тврђаве уграђивани су чак и делови саркофага, надгробних стела, као и комплетне скулптуре. Тако се у посебно озиданој ниши у оквиру Малог града налазила женска скулптура од белог мермера, која је вероватно представљала римску богињу Весту.

Деспотов двор је био културни центар државе, што, између осталог, сликовито илуструју следећи подаци: на двору су написане 24 књиге, а наставило се са преводилачком и преписивачком традицијом чувене Ресавске школе. У оквиру Малог града налазила се и богата деспотова библиотека, коју је он, будући да је био један од најобразованијих владара свога доба, стално допуњавао књигама које је доносио са својих путовања по разним земљама. На двору се се организовале и раскошне забаве, а композитор и хоровођа, Кир Стефан Србин, је компоновао и изводио духовну музику за угледне госте.

Смедерево је за време Српске деспотовине било развијени трговачки центар у којем се трговало сребром, златом, свилом, бисерима и сољу. Сам деспот Ђурађ је сматран за једног од најбогатијих европских владара, захваљујући својим рудницима по Србији и поседима у Угарској. До данас се задржала легенда о великом деспотовом благу, које је, према веровању, закопано негде на простору тврђаве, пре њеног пада под турску власт.

 

Смедеревска тврђава

Проклета Јерина

Према народном предању, Смедеревску тврђаву је градила жена деспота Ђурђа Бранковића, византијска принцеза Ирина Кантакузина, која је у народном предању остала упамћена као Проклета Јерина. Легенда тврди да је град сазидала терајући народ на кулук, па су чак и труднице морале да носе тешко камење. Такође се веровало да је младим момцима, након проведене ноћи с њима, одсецала главе, као и да је из ње зрачила снажна демонска сила којом је сагоревала траву испод себе. Према једној причи, Јерина се одлучила да зида Смедерево баш на овом месту зато што се гуске које би ту слетеле више одатле нису селиле, што није био случај и са другим потенцијалним локацијама.

 

Галерија фотографија

Истражите оближње тврђаве

Тврђава Ковин

Ковин

Ковин

Виминацијум

Виминацијум

Виминацијум

Подели са другима