МАНАСТИР ВИТОВНИЦА СА УТВРЂЕЊЕМ

И светиња и тврђава

Манастир Витовница са остацима утврђења смештен је на крајњим западним обронцима Хомољских планина, у истоименом селу, десетак километара источно од Петровца на Млави. Манастирски комплекс састоји се од цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, два конака, остатака пећинске капеле и зидова старог утврђења. Изграђен је на уздигнутом платоу на десној обали реке Витовнице, на месту где она излази из теснаца клисуре Склоп, коју формирају узвишења Фаца са северне и Урлаја и Чукара са јужне стране. Изнад манастира се уздиже окомита стена са остацима некадашњег утврђења, чија улога је вероватно била да штити улаз у клисуру и оближње мајдане.

Према предању манастир је изградио српски краљ Стефан Милутин 1298/99. године, a након победе над бугарским одметницима Дрманом и Куделином 1291. године, који су управљали Браничевом из града Ждрела у Горњачкој клисури. Постоји претпоставка да је манастирска црква била придворна црква истоименог утврђења, о коме се јако мало зна. Историјски значај тврђава Витовница задобила је 1390. године, током једног од ратова који су Турци водили против Угара. Помиње се у Повељи угарског краља Жигмунда из исте године као градић-утврђење (castrum Vytiniche) у чијој близини се одиграла битка, док каснији извори (из 1557., 1661., 1718. и 1733. године) помињу само манастир. Већ после непуних сто година, овај каструм је запустео и престао да буде важно стратегијско место. Претпоставља се да је порушен пре 1467. године, будући да ни тада ни 1476. године, у дефтер није уписано ни утврђење ни насеље, већ једино истоимена мезра.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Манастир Витовница код Петровца на Млави

ГОРЕ: Манастир Витовница

Манастирска црква је у својој основи триконхална грађевина сажетог уписаног крста, са куполом над наосом коју носе пиластри. Зидана је од притесаног камена са наизменичним редовима од опеке, са фасадом која је третирна архитектонским украсом карактеристичним за градитељство средњовековне Србије последње четвртине 13. века. Слепе нише на полигоналним певничким апсидама, као и слепи лукови у горњој зони фасаде манастира и назубљени поткровни венац, неки су од елемената који ову грађевину смештају у перид градитељства краља Милутина. Приликом конзерваторских радова откривени су остаци фресака из 14. века. Код манастира је пронађена једна златна наушница која се датује у 13. век, као и један динар из времена краљева Драгутина и Милутина.

Изнад северних врата припрате налази се мермерна плоча из 1218. године, са исписаним текстом на старословенском и старојерменском језику. Садржај натписа говори да је Владо, син Бабугов подигао храм апостола Јакова и Петра. Овај натпис је пренет из оближње цркве у Орешковици која је позната као Јерменска.

Горе лево: Извор свете воде у клисури реке Витовнице

Горе десно: Река Витовница испод манастира

Витовница је после обнове Пећке патријаршије 1557. године дуго била важан духовни и културни центар у овом делу Србије. Када је 1690. године манастир страдао од Турака, калуђери су побегли у фрушкогорски манастир Бешеново. Тада су са собом понели и чувено Витовничко јеванђеље, које је 1557. године оковао у позлаћено сребро познати златар тог доба Вук Кондо. Данас се ово јеванђеље налази у Музеју српске православне цркве у Београду.

Јоаким Вујић помиње велико страдање манастира од Турака у Првом српском устанку, када је порушен и спаљен. Његова делимична обнова почиње након Другог српског устанка, али до великог успона светиње долази тек половином 19. века. Тадашњи игуман Стефан Бојовић остаће упамћен као симбол свеопштег напретка и обнове манастира која завршена 1856. године, када је црква поново живописана, урађен нови иконостас и дозидана припрата са звоником. Данас, Витовница је место ходочашћа великог броја верника који долазе да се моле над гробом старца Тадеја Витовничког, који је дуго времена провео на челу манастирског братства, а био је и родом из овог села.

ГОРЕ: Узводно од манастира почиње теснац клисуре Склоп

Коришћени извори

Записи из прошлости

Михаило Ризнић у Старинару Српског археолошког друштва издатом 1888. године пише: „Краљ Милутин је могао подигнути овај манастир после боја са Татарима 1291. Тада беху устали против северног српског краља Драгутина, Милутиновог брата, два одметника у Ждрелу браничевском, Дрман и Куделин. Милутин скупи силну војску и силно победи Татаре да је Млава потекла крвава.”

ГОРЕ: Изнад манастира се уздиже окомита стена са остацима некадашњег утврђења

Центар рударства

Занимљиво је да је само име Витовница потиче од појма витло, врсте воденичних кола или речних витла која су служила за млевење и испирање руде. На Витовничкој реци постојао је систем топионичарских самокова и кола, а по околним брдима још увек се налазе неистражени рударски објекти. Тако се у манастирској шуми налазе остаци старих рудишта, окна, који се и сада зову мајдани, а археолошки налази (комади згуре, старе рударске алатке и др.) на локалитетима Летиште и Појана Кушењ указују на знатну рударску активност (вађење руде сребра, олова и гвожђе) још у античко доба.