БРВЕНИК

Колонија приморских трговаца

Брвеник је средњовековни жупски град који се налази код истоименог насеља, 8 km северно од Рашке. Саграђен је на 600 мнв и обухвата гранитну купу брда Градина, које се стрмо уздиже изнад ушћа реке Брвенице у Ибар. Доминантан положај града омогућавао је лаку одбрану, али и сигурну контролу шире области долине Ибра. Настанак и развој Брвеника био је заснован на рудном богатству околине. Није познато када је тачно подигнут, али се зна да је током средњег века у њему био трг и седиште Брвеничке жупе. Године 1363. преузима га зет кнеза Лазара, челник Муса, од хумског кнеза Војислава, у размену за Звечан. Град су потом држали Мусини синови, па Вук Бранковић, а под османску власт пада 1455. године. Данас је од некад великог и значајног утврђења остало веома мало остатака, а камен од кога је био саздан је већим делом разнесен.

Нема писаних података о томе ко и када је подигао Брвеник. На основу резултата археолошких истраживања да се закључити да је у 11. или 12. веку саграђена првобитна земљано-палисадна фортификација, што потврђује и сама етимологија имена града. Брвеник и његова жупа играли су врло значајну улогу у средњовековном периоду. Град је био позициониран поред важаног друма, који је спајао седиште Жичке архиепископије са градовима у долини Ибра и осталим важним областима на југу. Постојање рудника на Копаонику и Голији указује на улогу брвеничког утврђења у њиховој заштити. О богатом духовном животу жупе сведоче манастири Стара Павлица (11. век) и Градац (друга половина 13. века), црква Св. Николе у Баљевцу (крај 12. или прва половина 13. века), црква Св. Николе у Шумнику (крај 13. или почетак 14. века), док су у подножју самог утврђења смештени остаци још једне цркве посвећене Св. Николи (друга половина 14. века).

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: У средњем веку Брвеник је био жупски град и трговачки центар

Брвеник се у писаним изворима први пут јавља 1280. године, када се у њему бележи присуство которских и дубровачких трговаца. Њихово деловање у вези је са близином Копаоничких рудника, пре свега Остраће и Копорића. Они су у граду имали своју колонију у склопу које су подигли цркву посвећену светом Трифуну, заштитнику Котора, која се помиње 1346. године. У складу са овим је и нешто ранији податак из 1335. године, када је један Которанин продао другом кућу у Брвенику за 110 перпера. Град се такође спомиње 1363. године као средиште истоимене жупе, када је имао значајну улогу у контролисању путних праваца који су водили долином Ибра.

Град Брвеник са жупом припадао је најпре кнезу Војиславу Војиновићу, који га је јула 1363. године заменио са челником Мусом за Звечан са његовом жупом. Том приликом је цар Урош (1355-1371.) издао повељу којом се озваничава ова размена и у њој су пописана села Брвеничке жупе (56 села и 6 заселака), која је обухватала средњи ток Ибра и ток реке Брвенице. У то време, кнез Војислав је био најмоћнији феудалац у Србији, који је овом расподелом заокружио своју област, а сама размена је, у стратешком погледу, била далеко кориснија за њега неголи за Мусу.

Горе лево: Манастир Нова Павлица посвећен Ваведењу Пресвете Богородице

Горе десно: Манастир Стара Павлица посвећен Св. Петру и Павлу

Од тада, Брвеник постаје средиште области челника Мусе (око 1330-пре 1388.), ожењеног Драганом, сестром Лазара Хребељановића (1371—1389). У то време евидентно je обнављање и утврђивање града, који je тих година доживео највећи процват и просперитет. После Мусине смрти жупом Брвеник господаре његови синови Стефан и Лазар Мусић, који постају „смртни непријатељи“ великог жупана Николе Алтомановића. Они су, заједно са мајком, у близини тврђаве подигли своју задужбину, манастир Нову Павлицу. После Косовског боја 1389. године у коме су погинули, браћа Мусићи су у њој сахрањени, а у цркви је преноћило и тело кнеза Лазара током његовог преноса са Косова у манастир Раваницу.

Након тога, сматра се да је Брвеник ушао у састав области Вука Бранковића, а Османлије га заузимају 1455. године, када је највероватније разорен горњи град. Под турском влашћу утврђење је напуштено и више се не помиње, али су се под тим именом 1476. године формирали пространи кадилук и посебна нахија. Само насеље Брвеник, вероватно подграђе, имало је 1533. године 21 кућу, а означено је и на аустријској карти из 1690. године. У османским изворима се до почетка 19. века помиње као насељен, а до Првог балканског рата у њему се налазила погранична стража према Отоманској империји.

Од некадашње тврђаве данас је остало врло мало надземних остатака, који су обрасли растињем, док је читав простор покривен великом количином осутог камења. Утврђење је махом страдало током рада некадашег каменолома. Фортификација се састојала из горњег и доњег града. На највишој тачки се налазила цитадела издужене елипсоидне основе, од које се уочавају само делови подзида на стени. Доњи град се пружао јужно од цитаделе, ка ушћу Брвенице у Ибар, до нешто нижег врха, на око 500 m нмв. На терену се назиру обимни бедеми доњег града неправилне троугаоне основе са истуреном кулом полукружног облика на јужном углу. Са те стране, са које је прилаз утврђењу најлакши, налазио се суви шанац, као и стари пут којим се силазило до цркве Св. Николе у подножју. На источној страни спуштао се лагум који је град повезивао са Ибром и вероватно је служио за снабдевање водом у случају опсаде.

ГОРЕ: Остаци горњег града испод кога се налазе гомиле осутог камења

Подграђе се налазило на заравњеном платоу према току реке Брвенице, где су видљиви остаци неутврђеног трга. У подножју Градине су и рушевине цркве Св. Николе из друге половине 14. века, задужбине непознатог кнеза Дабише. Ова црква припада типу једнобродних куполних грађевина, чија је унутрашњост подељена на три травеја. Црква је била живописана, а фрескопис је до данас сачуван само у фрагментима. Археолошка ископавања извршена су 1966. године, а наредне године су настављени конзерваторско-рестаураторски радови, који су обухватали санацију зидова, фуговање и реконструкцију пода. Сачуване фреске су опшивене кречним малтером, и тако привремено заштићене од даљег пропадања. У току истраживања утврђења 2004. године, отворено је више мањих сонди у којима су нађени скромни налази праисторијске керамике, што потврђује да је град био подигнут на простору праисторијског насеља градинског типа. Данас је Брвеник са једне стране омеђен путем Рашка-Краљево, чије је пробијање довело до оштећења појединих кућа у подграђу, а са друге стране асфалтним путем који води долином Брвенице ка Градцу и селима у подножју планина Голије и Радочела.

Горе лево: Горњи град је урушен радом некадашњег каменолома

Горе десно: Брдо Градина у јесењем руху

Коришћени извори

ГОРЕ: Панорама брда Градина и западних обронака Копаоничког масива

Породица Мусић

Поуздани подаци о српској средњовековној властеоској породици Мусић прилично су оскудни. Породица Мусић носи презиме по свом родоначелнику, челнику Муси, који се у историјским изворима први пут помиње приликом размене градова и жупа Звечан и Брвеник. Након смрти цара Уроша, породица Мусић се може сматрати за независне обласне господаре на простору средњег тока и поречја Ибра, доњег и средњег тока реке Рашке, горњег и средњег тока реке Лаба и великог дела Копаоника. После смрти челника Мусе, управу над породичним добрима преузео је старији син Стефан, коме је помагао млађи брат Лазар. Заједничким снагама браћа су подигла и породичну задужбину, манастир Нову Павлицу. Већина историчара сматра да су оба брата погинула у Косовском боју, иако за млађег Лазара нема поузданих података, а археолошки је потврђено да су сахрањени у својој задужбини, испод ктиторских портрета.

(Др Љубиша Васиљевић, каталог изложбе „Браћа Мусић“, Народни музеј Крушевац, 2022.)

ГОРЕ: Поглед на Брвеник из долине Ибра

Опис града са реке

Августа 1871. године, млади поручник Алексић са службом у Карановцу (данашње Краљево), указом кнеза Милана Обреновића, с још једним колегом, два војника понтонијера и начелником Студеничког среза, креће у експедицију од Рашке до Карановца чамцем да би испитао пловност Ибра и могућност превоза дрвне грађе с Копаоника. Он бележи следеће: „ Кад се из даљине гледа на Брвеник, види се пространо старинско утврђење са многим кулама. Изгледа да град има два ката. Доњи град паше средину брда, а горњи град крунише нам вршак овог сасвим шиљатог брда. Кад се ближе к Брвенику дође, тек онда се види да је сам град врло незнатан, и састоји се просто из једног ниског зида, који је опасао средњи појас брда, а све су уображене куле просто стење, које у многоме има облик по брду расејаних кула, и зато су гледаоцу из даљине и изгледале као саставни део града.“

(А. Алексић, Ибар од Рашке до Карановца, 1871.)

ГОРЕ: Брдо насупрот Градини са остацима средњовековног гробља

Легенда о Проклетој Јерини

И овај ce град приписује „Проклетој Јерини.“ И сам пад његов свезује се срамом за њено име. „Непријатељ, вели прича: — дотера под Брвеник много кириџиских коња, који су носили некакве сандуке. Вођ кириџија био је момак угледан, и још он удеси тако да госпођи од града оде за њега врло добра препорука. Она га позове к себи; он опет замоли да му се и коњи пусте у град, да не ноће на равни. Госпођа допусти. Кад сви буду у граду, онда из оних сандука на коњима поискачу војници, побију посаду, и освоје град Брвеник“.

(Из књиге „Кнежевина Србија“, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године)

ГОРЕ: Девојачка стена

Девојачка стена

У подножју Градине, недалеко од цркве Св. Николе, налази се камена литица звана „Девојачка стена“. То је стрма стена висине четрдесетак метара, која се уздиже са десне стране данашњег пута Брвеник – Рудно. У народу овога краја кружи легенда да је добила име по бројним српским девојкама које су са њеног врха скочиле у понор, бирајући радије смрт него да буду понижене и осрамоћене од турских војника.