СОКО ГРАД (ДРИНСКИ)

Султанова невеста

Средњовековна тврђава Соко налази се у области Подриња, у селу Лазe, на скоро подједнакој удаљености између Љубовије и Крупња. Подигнута је на маркантној стени изнад клисуре Соколске реке, која свој ток усеца кроз југозападне обронке Соколских планина. Вероватно названа по соколовима који су се некада ту гнездили, ова утврда позната је по томе што је господаре мењала искључиво мировним споразумима. Због свог изузетног положаја сматрана је неосвојивом, па је у турско доба са правом носила епитет „Султанове невесте“. Омражена у народу као симбол угњетавања и један од последњих бастиона османске власти, након предаје у српске руке, тврђава је минирана и дигнута у ваздух.

Као и за већину средњовековних утврђења у нашој земљи, и за Соко се не зна ко и када га је подигао. Први писани помен града је из 1426. године, док се поузданијим сматрају извори из дубровачког архива из 1444. и 1448. године. На основу облика утврђења и његове позиције високо на стени, може се закључити да је Соко знатно старији од наведеног датума, јер не одговара стилу градње из периода Српске деспотовине. Претпоставка је да је подигнут нешто раније, за време Мачванске бановине, са циљем заштите рударских ревира Азбуковице и Рађевине, као и једног од главних путева према Босни. Град је кратко време припадао српској средњовековној држави, а касније деспотовини, да би потом више векова био под турском управом. Није познат тачан датум заузимања Сокола од стране Турака. Највероватније је да се то десило 1459. или 1460. године када је заузета оближња Сребреница. Турци су задржали српско име Соко, а саму тврђаву ојачали и доградили, па одредили за административно седиште Соколске нахије.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Литице града Соко испод којих је недавно подигнут манастир Светог Николаја

Од 17. до 19. века град са подграђем се редовно помиње у пописима становништва, извештајима путописаца и шпијуна, као и описима ратних дешавања. У другој половини 19. века, мудром политиком Кнеза Михаила, Соко је заједно са још пет градова мирним путем ослобођен од вишевековне турске власти. Након одласка турске посаде, тврђава је 1862. године минирана и добрим делом уништена.

И поред разарања, локалитет Соко Град, спада у ред боље сачуваних средњовековних тврђава у Подрињу. Фортификација се састоји из цитаделе – горњег града, подигнуте на гребену вертикалне кречњачке стене, и подграђа. Сама цитадела је имала две целине. На највишем гребену налазило се неправилно елипсасто обзиђе са две куле, од којих је јужна била истурена на литици, а главна, северна, окренута ка доњем граду. Испод ове куле налазе се остаци цистерне за воду, док је цела литице испод ње подзидана зидом висине 35 до 40 метара.

ГОРЕ ЛЕВО: Тврђава је представљала симбол турске окупације и била омражена у народу

ГОРЕ ДЕСНО: 1862. године тврђава је разрушена, а данас се на њој налази видиковац са крстом

Доњи део цитаделе је издужене основе, приближних димензија 20 са 70 метара, са једном правоугаоном кулом преко које се улазило у виши део горњег града. Још две ниже позициониране куле биле су окренуте ка доњем граду, у оквиру кога су видљиви остаци и других фортификационих објеката. У подножју источно од цитаделе, налази се заравњени простор на коме је образовано цивилно насеље, тј. подграђе, које је у последњој фази доградње било опасано каменим бедемом димензија 78 пута 70 метара. Укупна површина овог локалитета износи око 2 хектара.

Соко је данас у рушевинама обраслим младом шумом и шипражјем, са ту и тамо видљивим остацима бедема. На први поглед, горњи део града је јако лоше сачуван, међутим, сондирање је показало да је већи део зидина опстао у висини преко 2 метра. У подграђу је сачувана калдрмисана улица, као и делови бедема висине од 1 до 3 метра. На њима се могу уочити усечене пушкарнице из којих су Турци дејствовали на српске устанике.

ГОРЕ: Због свог неприступачног положаја, Соко никад није освојен у борби

До недавно је Соколу било тешко прићи, па су га походили само планинари и љубитељи старина. Међутим, много тога је промењено залагањем почившег владике Шабачко-ваљевске епархије Г. Лаврентија, који је у подножју стене са остацима града подигао манастир посвећен Светом Николају Велимировићу. Тада је, између осталог, уређена стаза до самог града, а на темељима највише куле видиковац са великим крстом.

Коришћени извори

ГОРЕ: Новоподигнути споменик Светом Николају Велимировићу у подножју Соко Града

Опис града из 17. века

„Преко две стотине година Соко је битисао у дубокој провинцији Турског царства, удаљен од свих токова и историјских збивања. Некада славна тврђава свела се на обичан фортификацијски објекат са посадом од неколико стражара. Да је Соко изгубио сваки значај, говори податак да је на свом путу од Ваљева до Сребренице славни турски путописац Евлија Челебија избегао да га посети. Но, други турски путописац, Хаџи Калфа (Ћатиб ефендија) оставио је после посете Соколу запис: „Овај кадилук се зове Шахин-Јуваси, тј. Соколово Гнездо, јер се находи на стени страховито стрменој и може му се прићи само с једне стране“. У чаршији је затекао педесет муслиманских домова, са купатилом – амамом, и џамијом.“

(Из књиге Миливоја Васиљевића „Соко-Град“, Шабачка епархија, 1998.)

ГОРЕ: Тврђава је смештена у прелепом природном окружењу које плени у свако годишње доба

Из старих списа

„Соко, некад тврди замак у присоју Рожња, над реком Грачаницом, 2 сата на север од Дрине. Он је данас само гомила камења. До године 1862, у њему су седели и судили Турци који су били додијали свему овом округу. У јесен те године, после бомбардања Београда, и енергичног захтева пок. кнеза Михаила, Турци су Сокољани исељени у Босну, а Соко распрскан у ваздух.
Док је стојао, Турци су се поносили њиме, што га, веле, нико никад није отео од њих, како су га они првом узели од Срба.
– Београд се узима, Шабац се узима, говораше мени Хоџа Пита, Сокољанин, у мају 1862; -Семендра се узима, а Соко се не узима; њега брани светац; Соко је цура Султанова.
Благодарећи Кнезу Михаилу, отворише се њима очи те видеше колико им је поуздање било у ту поноситу „цуру“.“

(Из књиге “Кнежевина Србија”, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године)

ГОРЕ ЛЕВО: Заравњени плато са источне стране цитаделе на коме се временом развило подграђе

ГОРЕ ДЕСНО: На највишем гребену се налазило обзиђе са две куле

Легенда о настанку града

По народном предању, Соко је основала Сока, једна од кћери неког српског племића. Предање даље вели да су биле три сестре: Сока, Петра и Ђурка и имале брата јединца, кога су рано изгубиле. За спомен брату, после деобе реше да свака за себе подигне град. Сока подигне Соко, Петра Петрц, а Ђурка почне зидати последња, разболи се и умре, а град Ђурим остане недовршен. Његове рушевине налазе се на стени више Латинске ћуприје на реци Љубовиђи.

ГОРЕ: Народно предање памти многе занимљиве приче и легенде о овом граду

Легенда о муслиманском свецу, заштитнику Сокола

Сокољани, муслимани, веровали су у неког свог свеца, заштитника Сокола. М. Милићевић је о овом свецу забележио казивање од хоџе Пите:
– Кад је Немац тукао Соко (1789), онда једну ноћ види немачки тобџија сен од човека, који је стајао једном ногом на Калкану а другом на Соколу. Сабљу је држао усправно и врх сабље губио му се у облацима а корице дохватале до воде у Застењском потоку. Овај џин рекне тобџији да не пуца на Соко јер ће погинути. Сутрадан, јави то тобџија џенералу и каже да више не сме пуцати на Соко. Џенерал му заповеди да одмах пуца, а кад овај то одбије, нареди да га обесе а он сам опали топ. Но, тек што је он свој топ опалио, груне соколски топ те џенерала на двоје пресече.
За предани рад на чувању Сокола, свецу су сваког месеца остављали код ћивота у џамији пар јеменлија (врста сандала), које је он носио и исцепао. Међутим у последње две године пред сеобу, какве су јеменлије остављали, такве би касније налазили. То су тумачили одсуством свеца, који их је напустио.