ЈУЖАЦ

Заштитник долине Рашке

Локалитет Јужац налази се у атару новопазарског села Грачане, на врху доминантног стеновитог гребена који се уздиже северно од извора реке Рашке, непосредно изнад манастира Сопоћани. По предању, на Јушцу су били „двори Југ Богдана“, па је по њему названо и читаво брдо. То је вишеслојно археолошко налазиште које је било у употреби од праисторије све до средњег века. У доба касне антике, највероватније током 4. века, овде је саграђена тврђава, чија је улога била да контролише долину Рашке. Утврђење је страдало крајем 6. или почетком 7. века и од тада више није обнављано. Иако од некадашње тврђаве данас нема много видљивих трагова, судећи према имену села, свакако су њене рушевине у време настанка овог насеља биле веома уочљиве.

Погодност Јужца, чија је надморска висина 1079 м, огледа се у лакој одбранљивости и изузетној прегледности околине, док је сам терен због неравнина и стрмина доста неповољан за формирање насеобине. Једини могући приступ локалитету је са северне стране, из правца села, док је са других заштићен стрмим падинама и окомитим литицама. Треба напоменути да на Јужцу постоји пет плитких пећина, од којих је највећа Козја Пећина. Све пећине се налазе једна испод друге, а настале су спуштањем подземне воде у карсту. На локалитету су 1971. године најпре евидентирани остаци утврђења, а затим се, 1985. и 1986. године, приступило сондажним археолошким истраживањима. Том приликом је откривено да је Јужац вишеслојно налазиште које се састоји из два праисторијска насеобинска хоризонта, касноантичког хоризонта са остацима утврђења и средњовековне некрополе са дужим временским распоном сахрањивања.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Долина реке Рашке са манастиром Сопоћани и врхом Јужац

ГОРЕ: Поглед на долину реке Рашке

Најстаријем хоризонту припадају остаци насеља из прелаза енеолита у рано бронзано доба, који обухватају шири простор од поменутог касноантичког утврђења. Најбоље очуван слој из овог периода откривен је у пећини на литици са источне стране, где су поред бројних уломака керамике откривени и остаци огњишта. Други, млађи хоризонт потиче из старијег гвозденог доба и њему припадају фрагменти здела са ободом профилисаним косим канелурама и једна ранолатенска бронзана фибула са наглашеним луком и посувраћеном главом. Откривен је и земљано-сухозидни бедем са палисадама који је затварао прилаз насељу само са приступачне северне стране.

Горе ЛЕВО и ДЕСНО: Манастир Сопоћани изнад кога се уздиже вис Јужац

Касноантичком хоризонту припадају остаци утврђења неправилне полигоналне основе, димензија 150 x 65 m, које је било прилагођено конфигурацији терена. Каменим бедемима је било опасано са северне, западне, јужне и делом источне стране. Према приступачној северној страни био је постављен главни бедем ширине 1,40 m, који је пратио трасу ранијег халштатског бедема. На најистуренијем месту бедема, налазила се једина кула овог утврђења која је имала трапезоидну основу. Бедем је био грађен од ломљеног и притесаног камена у неправилном слогу, везаних кречним малтером. У оквиру западног бедема била је главна капија која је имала дрвени праг.

Археолошки локалитет Јужац изнад манастира Сопоћани

ГОРЕ: Поглед на Јужац и долину Рашке из птичије перспективе

Од покретних налаза најзанимљивији је коштани чешаљ ванредне лепоте, са дршком украшеном двема стилизованим коњским главама. Овај тип чешља, за који се сматра да је германског порекла, може се са сигурношћу определити у другу половину 4. или прве деценије 5. века. Од осталих археолошких налаза најчешћи су уломци керамике, претежно лонаца, затим орнаментисане плочице коштане оплате и бронзана фибула која се може датовати у 6. век. На основу ових налаза, може се закључити да је утврђење на Јужцу подигнуто у другој половини 4. века, а вероватно је обновљено и коришћено током 6. века. После разарања или напуштања, крајем 6. или у првим деценијама 7. века, утврђење више није обнављано.

Горе лево: Источна страна Јужца

Горе десно: Пећине и окапине на Јужцу

Касније, у оквиру бедема утврђења налазило се сеоско гробље које је и данас у употреби. Од најстаријих споменика сачувано је свега неколико масивних, грубо обрађених плоча од пешчара и један број усадника у виду стела. Плоче су дислоциране и од њих је образована црквина. Гробови у млађем делу некрополе нису били обележени плочама, већ само у неким случајевима каменим усадницима. У једном од њих је пронађена ниска од четири новчића и једне кружне апликације са орнаментом стилизоване свастике. Два новчића су дубровачка, један кован 1646. а други 1658. године, а два су жетони ковани у Нирнбергу и оквирно датовани у 17. век. У другом гробу нађени су делови одеће везeне срмом, са низом од дванаест малих лоптастих дугмади од сребра, што је омогућило да и овај гроб буде датован у 17. век.

Коришћени извори

Горе лево и десно: Један од новијих надгробних споменика

Манастир Сопоћани

Манастир Сопоћани је настао у 13. веку као задужбина краља Уроша I (1242.-1276. год.), најмлађег сина Стефана Првовенчаног. Име је добио по сопоту, тј. извору реке Рашке поред кога је подигнут. Тачна година градње манастира се не зна, а претпоставка је да се одвијала током 60.-тих година 13. века, највероватније између 1263. и 1268. године. По архитектонској замисли и по достигнутим градитељским и уметничким вредностима представља једно од највећих достигнућа класичне Рашке градитељске школе. Од некада већег манастирског комплекса који је сачињавао више грађевина (трпезарија, конаци и сл.) до данас је очувана црква св. Тројице, чији је садашњи изглед последица делимичне обнове из времена 1926.-1929. године. Фреске манастира Сопоћани су право ремек-дело, а осликавали су га најбољи мајстори византијског стила. У манастиру су сахрањени Урош I, његова мајка Ана Дандоло, архиепископ Јоаникије и низ других значајних личности средњовековне Рашке. Сопоћани се данас сматрају за један од најзначајнијих српских културних споменика, који је 1979. године увршћен на Унескову листу светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.