СОКОГРАД

У граду соколова

Идући уз реку Моравицу према југоистоку, на свега два и по километра од центра Сокобање, налазе се остаци средњовековног утврђења Сокоград, познатог још и као Соколац. То је некада био чувени град соколова, који се и данас често могу видети како надлећу његове зидине подигнуте на стрмом и скоро неприступачном узвишењу, на месту где се шумовити обронци планине Девице нагло сурвавају у дубине кањона. Успон уз литице некада неосвојивог Сокограда прави је доживљај за све који желе да разгледају његове археолошке остатке и уживају у величанственом погледу који се одатле пружа.

Тачан период настанка Сокограда није утврђен. Истраживања која су обављена почетком осамдесетих година прошлог века указују да је највероватније настао у шестом веку, у доба цара Јустинијана, са циљем да спречи продор аварских и словенских племена у дубину Балканског полуострва. Близина царске палате Феликс Ромулијана, као и римског града Наисуса са Медијаном, указују да је Сокоград, као и Врмџански град, смештен северозападно у Сокобањској котлини, био војни пункт и смештај за конвоје који су из Европе кретали пут Азије. Најранији писани помен Сокограда датира из дванаестог века када га је заузео Стефан Немања 1172. године, и од када улази у састав српске средњовековне државе. У биографији Константина Филозофа помиње се почетком петнаестог века, тачније 1413. године, када су га заузели Турци. Неко време је био и под Аустроугарима, а током 1808. године, када више није имао већи стратешки значај, на кратко га заузима и Хајдук Вељко Петровић. Након тог времена утврђење је запуштено и пада у заборав и рушевине.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Сокоград у клисури реке Моравице

Истраживања су показала да се град састојао из два дела-горњег и доњег и да је био врло разуђен и великих размера. Доњи град је данас углавном разрушен, осим делова бедема, четвороугаоне куле и главне капије. Улаз у горњи град био је кроз „донжон“ кулу, односно, најјачу кулу у утврди. У оквиру горњег града очувана је четвороугаона кула са пушкарницама, као и цистерна за воду, засведена каменом и усечена у стену, где су пронађене керамичке цеви за довод кишнице. Постоје још две правоугаоне куле повезане дужим зидом који је имао отворе за топове. Средиште утврђења чинила је цитадела на неприступачном врху којим је доминирала главна кула у којој је живео господар града.

ГОРЕ: Поглед са Сокограда на видиковац Поповицу и моћну пирамиду Ртња у позадини

Само име Сокограда везује се за занимање његових господара који су се бавили узгојем соколова, а порез, такозвану соколарину, плаћали дресираним птицама. Сматра се да је соколарство на нашим просторима било присутно већ од настанка прве српске државе. У то време лов соколовима је био искључиво привилегија властеле и владара. Записано је да су још славни Немањићи у своја богата ловишта одлазили у пратњи ових аристократских птица, а један од највећих љубитеља ове вештине био је деспот Стефан Лазаревић који је умро управо приликом једног лова са соколовима.

ГОРЕ ЛЕВО И ДЕСНО: Призори из клисуре Моравице

О љубави Жупана и Лептерије

Много је легенди везано за Сокоград. Према једном предању, Жупан, син власника оближњег Врмџанског града, заљубио се у лепу Лептерију, кћи тадашњег владара Сокограда. Њихова љубав била је велика и снажна колико и сукоб између њихових очева, који су стално ратовали због поседа, па никако нису одобравали њихову везу. Једне ноћи, дубоко несрећна због очеве забране, Лептерија одлучи да побегне са Жупаном. То је њеног оца толико разбеснело да је наредио слугама да је погубе чим је пронађу, што они и учинише. Видевши шта се догодило његовој вољеној, Жупан од бола скочи у најдубљи вир реке Моравице и утопи се. И данас се пропланак на путу ка Сокограду назива „Лептерија“, а вир, данас најлепша плажа на реци Моравици „Жупан“.

ГОРЕ: Фантастична визура Сокограда виђена са Блендије

Лептерија-слободиште

Много вероватнија верзија настанка имена Лептерија, каже да овај назив потиче од грчке речи елефтериа-слобода, с обзиром да је у римско доба, међу робовима у утврђењу највише било Грка, који су оближњи пропланак на коме су се одмарали од напорног рада називали слободиште. Иако мање романтична, ова варијанта легенде је потписницу ових редова инспирисала да се присети чувеног стиха Бранка Миљковића и напише га у мало измењеној форми: “Да ли је слобода умела да пева, као што су сужњи певали о њој?” Изгледа да јесте, чим је овај назив у свом оригиналном значењу сачуван више од четрнаест векова. Претпоставља се и да су неки други локални топоними настали у време изградње Сокограда. Наиме, да би олакшали градњу на неприступачном терену, његови градитељи изградили су брану од камена и телећих кожа, и на тај начин преградивши реку Моравицу направили језеро преко кога је довожен камен за градњу утврђења. Када је брана пукла истребила је читаво насеље које се налазило низводно од ње. Место на ком се налазило насеље и данас се назива Требич, а брдо преко кога је вода преливала Превалац.

ГОРЕ ЛЕВО И ДЕСНО: : Црква рођења Пресвете Богородице (13.-14. век) у подножју тврђаве

Клисура реке Моравице

На Лептерији, која је најпосећеније излетиште у околини Сокобање, постоје два извора (топле и хладне воде), те места за купање и сунчање. У непосредној близини је црква Рођења Пресвете Богородице, као и природни феномен „Богородица у стени“ који подсећа на лик мајке са дететом, где се, према предању, сакрила Богородица с Христом бежећи пред Римљанима. Сама клисура реке Моравице вреднована је као предео изузетних одлика „Лептерија – Сокоград” због изванредне пејзажне разноликости, атрактивних геоморфолошких облика и појава, богате и разноврсне флоре и фауне, као и културноисторијских вредности и стављена је под заштиту 2002. године. Готово цела клисура покривена је тешко проходним шумама храста и шикарама грабића које насељавају велики мрмољак, белогруди јеж, пух лешинар и риђа ласица.