МАНАСТИР МАНАСИЈА

Одмах након завршетка градње, Манасија постаје културни центар Деспотовине. У оквиру манастира формирана је такозвана Ресавска школа, центар за превођење и преписивање књига, по чијим се правилима радило и у другим манастирима, укључујући Љубостињу, Хиландар, Пећку патријаршију и Дечане. Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Философ, који је израдио правила новог правописа. Преписи и преводи Ресавске школе сматрали су се узорима по којима се све до 18. века мерио квалитет рукописа. Сам деспот Стефан био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. У манастиру је оформио и велику библиотеку са преко 20.000 књига у рукопису.

Монашки живот се несметано одвијао све до 1439. године. Том приликом Ресава је потпала под турску власт, али је већ 1444. враћена, након што је султан Мурат II повукао своју војску из Србије. Прво разарање манастир је претрпео 1456. године приликом турског похода на Београд, када је делимично изгорео. У турске руке трајно пада маја 1458. године, када га заузима Махмуд-Паша заједно са градовима Вишесавом, Жрновом, Белом Стеном, и Голупцем.

Турци су држали Манасију као и сваки други град, па је у њој седео један старешина са неколико војника. И поред тога, у манастиру је несметано текао монашки живот све до 1574. године, када је стигло наређење да се црквена звона претопе и од њих начине топови. Од тада па све до Првог српског устанка, података о манастиру Ресави готово и да нема, изузев неколико помена из времена аустријске окупације Србије од 1718. до 1739. године.

Током вишевековне турске владавине, Манасија је рушена и пустошена много пута. Остало је забележено да је страдала 1439., 1456., 1476. и 1734., али је и обнављана 1735., 1806., 1810., 1844. и 1856. године. Са цркве је био скинут оловни кров, па је више од једног века њена унутрашњост била директно изложена атмосферским утицајима, услед чега је већи део фресака неповратно пропао. И поред знатних оштећења, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Приликом једне експлозије у 18. веку тешко је оштећена припрата цркве, па је данашња већим делом накнадно дозидана. У њој је ипак сачуван оригинални под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена.

Утврђење манастира Манасија је саграђено у циљу одбане манастирског насеља и спада у врхунска остварења српске војне архитектуре касног средњег века. Манастир опасују бедеми са једанаест истурених кула, од којих је највећа донжон кула, позната и као Деспотова кула. Куле се налазе на неједнаком растојању, с тим да су гушће распоређене на западној страни око улаза у утврђење, одакле се због конфигурације терена могао очекивати најјачи напад. Све куле су повезане шетном стазом која иде по врху бедема. Једино је донжон кула изузетак, јер се у њу не може ући са бедема, већ преко степеница које су у случају опасности могле бити уклоњене. Одбрамбени зидови били су високи 12 m, а широки око 3,2 m. На сваком бедему биле су две или три машикуле (истурени испусти на горњем делу бедема кроз које се сипало врело уље, бацало камење и сл.). Око читавог утврђења подигнут је још један, спољни одбрамбени зид, на удаљености од два метра од унутрашњих бедема, чиме се добијала двостепеност, а самим тим и већа ефикасност одбране. Овакав систем градње зачет је у Крушевцу, примењен у Београду, дошао до пуног изражаја у Манасији, да би се после појавио и у Смедереву.

Куле су по својим архитектонским решењима истоветне, а разликују се само у основи. Две куле у угловима су у пресеку неправилни шестоугаоници, док остале имају облик издуженог четвороугла. Куле су биле подељене на спратове, тако да је свака имала приземље и шест спратова. Са четвртог спрата могло се изаћи на шетну стазу бедема. Изузимајући донжон, све куле су биле отворене ка манастирском дворишту. На шестоугаоним кулама било је по пет, а на четвороугаоним по шест истурених машикула. Рачунајући и машикуле на бедемима, укупан број ових испуста на читавом утврђењу био је 104. Иако су куле биле покривене дрвеним кровом са оловним лимом, служиле су искључиво за одбрану, а не и за смештај посаде.

Деспотова кула се по свом облику издваја од осталих кула и сматра се најбољим фортификационим решењем донжона у средњовековној Србији. У основи је квадратног облика, дужине страница око 14,5 m. Укупна површина куле која има седам етажа, односно приземље, пет спратова и шетну стазу на врху, је 360 m². Најнижи ниво је служио највероватније као цистерна или силос. Имала је један улаз, а на петој етажи се налазило 19 машикула.

Око самог утврђења налазио се ров који је био широк око 17 m и он се спуштао све до Малог града. Мали град је био истурени део тврђаве величине 20х60 m у североисточном делу манастира који је служио за смештај браниоца. Улаз у утврђење смештен је на западном зиду између две куле. До њега се стизало дрвеним мостом који је прелазио преко рова и који данас није сачуван.

Црква Св. Тројице је петокуполна триконхална грађевина са основом развијеног уписаног крста и припратом. Обликом основе припада споменицима моравског стила, док се у обради фасада враћа немањићким традицијама камене оплате владарских гробних цркава. Фрескопис цркве, који је завршен 1418., веома је оштећен у наосу, а само у фрагментима сачуван у припрати.

Од очуваних фресака најпознатија је криторска композиција на западном зиду главног дела цркве на којој деспот Стефан, приказан у владарским одорама и инсигнијама, држи у једној руци повељу а у другој модел манастира. Од осталих фресака треба поменути величанствене ликове светих ратника у певницама, у чијим горњим зонама су насликане сцене из живота Господа Исуса Христа и приче из Јеванђеља. У главном кубету су представљени старозаветни пророци, а на стубовима су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, међу којима се истичу прикази Св. арханђела Михаила и Св. Петра Александријског. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је и први српски архиепископ – Свети Сава.

Јужно од цркве налази се трпезарија или такозване „школа“, која представља најбоље очувану грађевину првобитног манастирског насеља. То је била правоугаона грађевина димензија 32×17 m са две етаже, између којих је била дрвена међуспратна конструкција. Приземље је служило као остава за смештај намирница и хране, док се на спрату налазила просторија за обедовање, која је могла да прими између 250 и 300 особа. Постоји мишљење да су се на спрату заправо налазили скрипторијум Ресавске школе и библиотека. У оквиру манастирског комплекса постојале су и друге грађевине потребне за живот монашке заједнице, као што су келије, оставе, радионице и болница, о којима данас сведоче само остаци зидова. Оне су већим делом биле изграђене од дрвета, па су због тога временом пропале. Последње деценије прошлог века започети су обимни вишегодишњи радови на потпуној обнови манастирског утврђења, који су и даље у току.

Коришћени извори

• Гордана Симић, Светлана Вукадиновић, Утврђење манастира Ресаве: од замисли до остварења, Републички завод за заштиту споменика културе, 2018.
• Марко Павићевић, Кратак преглед историје, архитектуре и археолошких истраживања Манастира Ресава, Архив Војводине