ПЕТРУС

Поносни чувар Поморавља

Средњовековни град Петрус налази се недалеко од Параћина, на пространој заравни изнад клисуре реке Црнице, низводно од села Забрега. У 14. веку то је био војни и административни центар, као и највећи утврђени град средњег Поморавља и по њему се читав тај крај назива Петрушка област, односно Пустош Петрус. Претпоставља се да је име добио по великом каменом мегалиту величине 8 пута 6 метара, у народу познатом као Крстата стена, који је смештен на централном градском платоу и са три стране окружен стрмим литицама кањона.

Овај локалитет је од искона био култно место, али се претпоставља да је као насеобина формиран у римско доба (на Латинском „петрус“ значи камен, стена), јер су у њему нађени бакарни новчићи из тог периода који се чувају у Завичајном музеју у Параћину. Међутим, извесно је да је ту у 6. веку постојала византијска утврда, пошто су њени остаци откривени у темељима каснијег српског утврђења. У 10. веку се у кањон реке Црнице насељавају монаси исихасти који граде бројне манастире и испоснице. У време Стефана Немање, на простору Петруса је саграђена нова тврђава, а цела Петрушка област је чинила пограничну жупу српске немањићке државе, једину на десној обали Велике Мораве која се стално налазила под њиховом влашћу. У доба свог највећег успона, у 14. веку, Петрус је контролисао везу Поморавља са долином Тимока, а њиме су господарили савременици цара Душана и кнеза Лазара, жупан Вукослав и његов син Цреп. Убрзо након 1413. године када га је, заједно са већим бројем околних српских тврђава, заузео Муса, син султана Бајазита, Петрус је изгубио на стратешком значају и запустео.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Камени мегалит по коме је Петрус добио име

Данас је Петрус највећим делом у рушевинама, али се некада састојао из две целине: ширег градског подручја облика неправилног шестоугла, опасаног зидовима дебљине до 1 метра, и „малог града“ – цитаделе са донжон кулом, смештеног на врху брда Була на око 320 метара надморске висине, који је са запада био заштићен вештачким сувим шанцем. У оквиру недавних археолошких ископавања, у југоисточном делу малог града, откривена је репрезентативна дворана осликаних зидова са подом од опека.

Испод тврђаве налази се пећина испосница, као и рушевине два манастирска комплекса, посвећених светом Јовану Главосеку и светој Марији Благој. Шире подручје Петрушка област се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја и осим тврђаве, обухвата укупно 21 верски објекат са данас видљивим остацима и још 23 која су забележена у народним предањима.

ГОРЕ ЛЕВО: Залазак сунца на Петрусу

ГОРЕ ДЕСНО: Поглед на клисуру реке Црнице са Петруса

Легенде о Петрусу

У народу је сачувано више предања везаних за Петрус. Једно од њих је да је Петрус, као погранично утврђење државе кнеза Лазара, упозоравао сигналима кнежев двор у Крушевцу о упадима отоманских пљачкашких чета. Уколико би нека од њих била уочена, у Петрусу је паљена велика ватра која се видела у селу Лешју, код манастира Пресвете Богородице, у којем је монах био брат војводе Црепа Дионисије (Држман). Тамо је одмах паљена друга ватра која се видела у утврђеном граду Сталаћу, а његова посада би тада палила трећу ватру на врху куле Тодора од Сталаћа, која се видела у Крушевцу, што је био знак за надолазећу опасност.

Друго предање наводи да је Петрусом владао Павле Орловић и да је из њега кренуо са својим одредима у Косовски бој 1389. године. Још једна легенда везана за ово доба говори о лукавству заповедника тврђаве Петрус, који је после Косовског боја спасао град од Османлија. Он је окупио своје коњанике и заповедио да се њиховим коњима окрену потковице наопако, након чега је са свим становницима изашао из града. Када су Османлије пристигле до Петруса, уочиле су велики број трагова који су водили ка тврђави, а ни један из ње, па су поверовавши да је граду у помоћ пристигло бројно појачање одустали од напада и повукли се.