СТАРИ РАС

Престоница Рашке

Остаци тврђаве Стари Рас налазе се на брду Градина, изнад Старог Трговишта и ушћа Себечевске реке у Рашку, десетак километара западно од Новог Пазара. Ово је вишеслојни локалитет са распоном од раног бронзаног доба, па све до средњег века. Најзначајније раздобље у историји Раса наступило је средином 12. века, када ово утврђење постаје главно средиште српске средњовековне државе Рашке. Стари Рас у традицији српског народа има посебно значење. Он симболизује место одакле је владао и сазивао државне саборе велики жупан Стефан Немања, где су он и његови потомци имали своје дворове и где је радила прва ковница новца. Основа утврђења је неправилног издуженог облика са пет кула чији бедеми прате конфигурацију терена. Стари Рас је страдао током насилног преврата на српском престолу крајем прве половине 13. века, када је дошло до изненадног паљења и коначног напуштања тврђаве. Почевши од 1979. године, споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани налази на УНЕСКО-вој листи Светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.

Област Рас се први пут помиње у делу De administrando imperio византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-915), као гранично подручје између Срба и Бугара на коме се ратовало током прве половине 9. века. Касније, помиње се више пута у вези са српско-византијским сукобима 1129. и 1151. године. У српским изворима град Рас се помиње само једанпут, и то у првим годинама 13. века. На једном од последњих листова познатог Вукановог јеванђеља, остао је сачуван запис старца Симеона који каже да је ову књигу написао своме господину великом жупану живећи у пећини у граду Расу. Овај запис је уједно и последњи помен града Раса у сачуваним историјским изворима.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Локалитет на Градини је егзистирао од раног бронзаног доба до средњег века

Међутим, археолошки налази на Градини сежу много дубље у прошлост од писаних извора. Најстарије, мање градинско насеље на брду изнад ушћа Себечевске реке у Рашку датира још с краја позног енеолита, док је млађа, гвозденодобна насеобина била знатно већа. Утврђење на платоу Градине било је у употреби и током целог периода римске доминације, када се њено постојање везује за оближња богата лежишта гвоздене руде. Тако је касноантичка тврђава била једна од највећих у низу утврда подигнутих ради безбедне експлатације руда на простору између Ибра и Лима. Кастел Арса, како се тада звао, коришћен је у континуитету све до краја 6. века, а затим бива напуштен.

Горе лево: Заравњени плато утврђења

Горе десно: Место где се налазила ковница новца

Тек након три века, тачније, у другој половини 9. века тврђава Рас је поново насељена, и то у мањем обиму. Током 10. века, њена посада је нешто бројнија, да би кроз цео 11. век била скоро напуштена. Крајем 11. века Византија је на Градини изградила нови сухозидни и земљано палисадни бедем и брањени простор проширила на целу зараван. Међутим, за време српско-византијског сукоба средином 12. века, Срби су спалили ту тврђаву. Византија је у време цара Јована II Комнина, на трасама старих палисада подигла нову тврђаву од чврстог материјала, којом је обухваћена читава зараван на врху Градине. Камени бедеми су према приступачним странама ојачани кулама, главну капију су такође штитиле две куле, а испред главног каменог бедема налазио се спољни земљани бедем.

Горе лево и десно: Источни бедем тврђаве

Најзначајније раздобље у историји Раса је наступило средином 12. века. Тада је од пограничне тврђаве, Рас постао једно од владарских средишта. Већина истраживача сматра га престоницом великог жупана Стефана Немање. Током целе друге половине 12. века, Рас је интензивно коришћен и дограђиван. Зазидана је западна капија и отворена нова поред главне куле, а све куле су ојачане. У северном делу утврђења, изграђене су нове простране грађевине резиденцијалног комплекса са укопаним подрумима, али и низ кућа брвнара. У оквиру стамбеног дела налазила се и кула за становање, као и једна од највећих житница на територији византијске културне сфере.

ГОРЕ: Тврђава Рас је током свог постојања више пута била рушена и обнављана

Када је у међусобним борбама Немањиних синова Стефана и Вукана, дошло до разарања тврђаве, одмах по окончању сукоба предузета је обнова и ојачање бедема, а подигнути су и нови дрвени објекти. До изненадног паљења и коначног напуштања тврђаве, изгледа да је дошло током насилне смене на српском престолу када је свргнут Радослав, а устоличен краљ Владислав. Слој последње деструкције тврђаве Рас поуздано је датован са преко 20 комада новца краља Радослава, кованих почетком четврте деценије 13. века, што представља важно сведочанство о постојању прве ковнице српског новца у Расу. Међутим, разарање града лако би могло да буде последица и монголске инвазије, у којој је био опустошен велики део Србије.

ГОРЕ: Поглед са источног бедема града Раса ка Новом Пазару

Тврђава Рас има све одлике византијског кастела, код кога је изградња бедема и кула била сведена на најмању могућу меру, уз коришћење природних погодности места за одбрану. Утврђење је подигнуто на неприступачном терену, са окомитим стенама са источне, делом и са северне стране и стрмом падином са запада. Основа утврђења је издуженог облика, укупне дужине 180 m и променљиве ширине од 20 до 60 m, са бедемима који прате конфигурацију терена. Зид који је ишао по блажој западној падини био је ојачан са четири мање и једном великом, вероватно донжон кулом полукружне основе пречника 8 m.

ГОРЕ: Основа утврђења прати конфигурацију терена

У град се улазило кроз две капије. Главни улаз је био са западне стране, а штитиле су га две полукружне куле неједнаких димензија. Бедеми су били изграђени од ломљеног камена и кречног малтера дебљине од 1,5 до 2,2 m, а на врху су имали шетну стазу са зупцима. У унутрашњости утврђења се налазио дворац који је био наслоњен на највећу кулу. Овакав изглед утврђење је највероватније добило око 1149. године. Из ранијег периода града су откривени остаци касноантичког бедема на простору Северног сектора. Овај зид је био ојачан једном кулом правоугаоне основе. Остаци праисторијских насеобина градинског типа у великој мери су оштећени дејством ерозије и грађевинским радовима у средњем веку.

ГОРЕ: Панорама брда Градина и тврђаве Рас

У једној поткапини на стеновитим литицама испод града сачувани су трагови пећинског манастира, а крај речних обала леже остаци Старог Трговишта, средњовековног насеља из предтурског раздобља. Опсежна археолошка истраживања Раса започета су 1972. године, а последња озбиљнија систематска ископавања су обављена почетком 1990. године, након чега је извршена конзервација целог утврђења.

Коришћени извори

ГОРЕ: Кружна кула на јужном крају тврђаве

Порекло назива Рас

Питање порекла имена Рас још увек је отворено, али га, по свему судећи, треба тражити у раздобљу које је претходило досељавању Словена. У науци је углавном прихваћена претпоставка британског археолога Артура Еванса, који је запазио да Прокопије, византијски хроничар из 6. века, у свом познатом делу De aedificiis наводи и кастел Арсу (грч. ΑΡΣΑ) међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији. По њему, премештањем слова овог пресловенског топонима настао је назив Раса. Постоји и мишљење да је назив града дошао од имена реке Рашке, чији се извор налази у непосредној близини града. Могуће је да је тај назив илирског порекла и да означава „нешто што пада“, што се може односити на оближњу планинску речицу.

Горе: ЛЕВО: Улаз у порту манастира Сопоћани. ДЕСНО: Манастир Сопоћани, задужбина краља Уроша из 13. века

Споменички комплекс Старог Раса

Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са Старим Трговиштем, убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и латинска црква у Постењу. Градина са Старим Трговиштем, заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас.