ИНСПИРАЦИЈА

Дан војвода и његове возарице

Кошутица што си росна?
– Како нећу росна бити.
С Дунава [се] прах извиха,
по њем плoви танка шајка,
у њој седи Дан војвода.
Девојке му возарице,
удовица думенџија,
говориле возарице:
„А бога нам, Дан војвода,
ево пуно девет лета
од како смо возарице,
ми се венца не нанесмо,
нит се храбра наљубисмо,
нит се чеда нањихасмо.“
Тад им рече Дан војвода:
„А бога ми, возарице,
возиле сте девет љетах,
девет љетах и годинах,
још возите девет данах,
одвез’те ме под Београд,
под Небојшу б’јелу кулу,
онде ћу вас разудати.
Те се венца наносите,
а храбрана наљубите
и чеда се нањиајте.“
Скочиле су возарице,
повезле су Дан војводу.
Возиле га девет данах.
Одвезле га под Београд,
под Небојшу б’јелу кулу.
И онде их разудаде.
Те се венца наносиле,
и храбра се наљубиле.
И чеда се нањијале.

The Siege of Belgrade

An Austrian army, awfully arrayed,
Boldly by battery besieged Belgrade.
Cossack commanders cannonading come,
Dealing destruction’s devastating doom.
Every endeavour engineers essay,
For fame, for fortune fighting – furious fray!
Generals ‘gainst generals grapple – gracious God!
How honours Heaven heroic hardihood!
Infuriate, indiscriminate in ill,
Just Jesus, instant innocence instill!
Kindred kill kinsmen, kinsmen kindred kill.
Labour low levels longest, loftiest lines;
Men march ‘mid mounds, ‘mid moles, ‘mid murderous mines;
Now noxious, noisy numbers nothing, naught
Of outward obstacles, opposing ought;
Poor patriots, partly purchased, partly pressed,
Quite quaking, quickly “Quarter! Quarter!” quest.
Reason returns, religious right redounds,
Suwarrow stops such sanguinary sounds.
Truce to thee, Turkey! Triumph to thy train,
Unwise, unjust, unmerciful Ukraine!
Vanish vain victory! vanish, victory vain!
Why wish we warfare? Wherefore welcome were
Xerxes, Ximenes, Xanthus, Xavier?
Yield, yield, ye youths! ye yeomen, yield your yell!
Zeus’, Zarpater’s, Zoroaster’s zeal,
Attracting all, arms against acts appeal! 

Над Београдом

Спомениче неми прохујалих дана,
зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л’ се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил’ гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
– Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудма, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени…

И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне…
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колико снова, надања и мука
Заривено лежи у камењу твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!… Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?

Гласник слободе

У тврђави београдској стара кула и сад стоји;
Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.

Многи борац за слободу, у мукама нечувеним,
Скончао је дане своје под високим кровом њеним.

Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала
Јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала.

А с бедема порушених, где кржљава зова ниче,
Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе.

Једног дана, доста давно, тешка њена брава шкрину
И тавничар бледог странца посла кули у дубину.

Ал’ он гордо дигô главу, а с ње пада коса дуга,
На лицу му тежак умор а у оку пламен југа.

То је Рига, син Јеладе, мајско сунце коју греје,
И потомак храбрих Грка с Маратона и Платеје.

Он подиже руку десну, (на груди му лева пала)
Па говори стражи својој, што се збила крај машала:

„Отманова мрска децо, мрак нека ми тело крије,
Ал’ дух мој ће тек да живи, дух слободан ено гди је.

Дух ће овај гласник бити за народе на Балкану,
Да не клону у надежди белој зори, јасном дану.

Опустеће двори ваши, а остаће кула стара,
Да сачека ново доба, општа љубав које ствара.“

У том часу с мрачне куле орô сури нагло прну,
Страшно одби снажним крилом и у ноћ се изви црну.

*

У тврђави београдској стара кула јоште стоји,
Што времена ток суморни у мртвоме миру броји.

Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала
Јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала

А с бедема порушених, где кржљава зова ниче,
Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе.

Сингидунум

Ноћас сам те снио, престонице бела,
Китњасту и младу у сутону. Златна
На тврђави твојој зрцају се платна,
Горди сведок моћи и крвавих дела.

Сањао сам твоје торње и кубета
И свечану холост, што врх тебе клизи,
Докле у даљини по стењу и низи
У сутону плавом зрео живот цвета.

Окружена плавим висовима, слушаш
Шумор снажних река, јер су твоје чело
Браздале године и време је плело
Златан венац којим невернике кушаш.

Снио сам те лепу, али данас, јао!
Разривена зјапе твоја горда недра.
Са храмова твојих песма није ведра
А на твоје чело црн је сумор пао.

Улицама пустим густи снег се слаже,
Изнад кућа дршће лик туге и страха,
А градом препуним самртнога даха
Одјекује тупо бат туђинске страже.

Песма Баху, Београду и снегу

Београд, налик катедрали:
дуже се сенке по прочељима двора.
Сијамска вода гори испод Калемегдана.
Дадиље су умилостивиле Дунав
и леденице са стреха. Руже отварају
усмине под младом росом. Богу на истину.
Кљунићима налик на ножеве – скакавце
врапци кукичају гнезда. Мрави пљачкају
остатке мог недељног ручка.
Девојчице изгубљене у пространству света,
лепршају жалним парковима
попут сухих листова које сам
заслужио чекањем. Играју се перлама.
Божиковином. У топлим кревецима
спавају без товара. Без васкрсења.
Увек сам то знао – песме су ту око нас.
Треба их само узбрати, као печурке.
И помирити се са снегом.
На албатросе мирише мир ума.
Благост моје мржње одсликава се
у шерпици с млаком. Ја сам провидан.
Мноме се хране све ствари.

Сачувај милости моја с Козника ова слова

Гледам тај храст како у вис расте
Козничко брдо док се у вис пење
у моје срце неке старе ласте
гнезде се опет дошле су на бдење

Све што си имала узела си смрти
Поступовић Радичу узе Козник град
један мој маслачак горе се још врти
сунце да једначи некад као сад

Јабуко од злата твој црв и моја глад
милости небеска ти срно из лова
смртовнице кад рад сам ти већ

сачуај бар ласту облика мог слова
кад ниси више ни бол ни крик ни јад
бар крило јој васкрсни где сакрих ову реч

Манасија

Вековна тишина
сред древних зидина.
Само цвркут птица
и Божја Три Лица.

Пред клисуром Ресаве
христобране тврђаве
једанаест кула.

Деспота честитог,
витеза змајевитог
непропадним телом,
боговечним делом
Љубав оденула.

Пећина на Руднику

Трипут црни гавран загракта и прну
Над мрачним кулама Островице града…
А деспота Лазар подиже се тада,
Мрачан поглед баци у даљину црну.
Суморно грактање као крик се хори
И губи се нагло у неме даљине,
Нити поток шуми, нит листак шумори,
Почивају мирно рудничке планине
Ал’ његову душу црна слутња пара,
И Бранковић дозва свештеника стара.

Кад свештеник стари у одају дође,
А деспот огрнут црним огртачем,
Па нити се диже, нит му руци пође,
Но немирно звецка мамузом и мачем.
Воштаница тихо на столу му гори,
Оборен му пехар и вино просуто…
Налакћен на столу он је мрачно ћутô,
Као тајни ужас да му душу мори
Но безумно рука полетела мачу,
Кад се крик ужасни још једанпут зачу.

„Звао сам те ноћас, седи свештениче,
Јер содомски грех ми ум и душу мрачи.
Чуј, над мојом главом црни гавран кличе,
Крик његов ужасни мој свршетак значи.
Неће много проћи, а ја ћу умрети,
Опустеће сјајни Бранковића двори:
Али тајну своју ја не смем понети,
Тајну што ме мучи и душу ми мори!
Исповест ми треба, зато сам те звао:
Оче, ја сам мајку своју отровао…

Кад се Рудник пређе и малена река,
Има једно дивље и суморно место,
На које сам некад одлазио често,
А на томе месту пећина је нека,
И у њој језеро. Са њених висина
Не вије се бршљан, не шумори цвеће,
Хладна пустош бије из њених дубина,
А језеро мртво никад се не креће.
Но кад камен падне или реч се рекне,
У хладној празнини стократно одјекне.

Када самрт стегне моје груди болне,
И потоне душа у вечноме мраку,
Ви пођите тамо, размакните волне,
И на дну језера копајте ми раку,
И тамо сахран’те. Преко мога гроба
Нек се метне тешка крстача гвоздена,
Да ми нема трага за позиније доба,
Да ми гроб не куну у седа времена.
Све сам сада казô, сад умрети могу,
А ти моју душу препоручи Богу.“

Тако деспот сврши. А кад треће ноћи
Почиваше Рудник у крилу тишине,
Глув некакав шум се разли по самоћи,
Као вал огромни на сињој пучини
И потону у ноћ… Цело ово вече
Сановници српски стојаху на двору;
Мучио се деспот до пред саму зору,
А у зору челник изађе и рече:
„Господо витези! Свршене су муке,
Деспот даде душу у Божије руке.“

Са рудничког виса, по суморној ноћи,
Мртвачки се спровод полагано слази.
Тупо звони добош у немој самоћи,
Два и два се крећу по узаној стази.
Напред иде чета снажних копљаника,
А за њима слуге с рујним буктињама
И мртвачки сандук. И хôр свештеника
Оглашава поноћ светим молитвама.
У црноме руву, спрам буктиња сјајни’,
Изгледају они кô духови тајни.

Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака!
Само каткад сова крикне и полети,
Преплашена можда од румена зрака,
Од потмуле лупе и песама свети’…
Кад стигоше месту, близу до обале,
Хор отпева онда суморно опело;
Уставама јаким размакоше вале;
Ископаше раку и спустише тело,
И крст преко њега. И над мрачним гробом
Зашумори вода и покри га собом.

И мир вечни наста… Мрки копљаници
Оборише ћутке копља наопако,
Погасише свеће седи свештеници,
И кренуше натраг погружени јако,
А остаде пуста и празна пећина…
Њу не краси бршљан нити росно цвеће:
Хладна пустош бије из њених дубина,
А језеро мртво никад се не креће,
Но кад камен падне или реч се рекне,
У хладној празнини стократно одјекне.

Повијен праочевом сенком изнад Петруса

Професору Димитрију Калезићу

1.
Испод града Петруса одлетелог у небо
на мом језику изненада седам сопота
седам мелемних одговора у слуху
жедника запитаног зашто чека
да изгори без иједне речи
на уснама пре него занос
мине и зима освоји
врт узалуд чуван
у благости недалеко од плама
коме јато лептира радосно даје
седам ромора умножених са седам
капи које иште сневач да би гости
сабласни коначно нашли
своје захвално уточиште
2.
Свему што лети у висину
како осаман да одолим и видим
колико наде преостаје чуварима
града на мојим раменима
како да отиснем опако време
преко бедема низ врлети где су
одавно бачене зидареве кости
како сјајем из видела засаде
лирске да одведем
и спасим у часу када друге
одбране около тврђаве нема
како свела травка поново
да озелени упркос веће
немости и дуге зиме
3.
Како ка стени никада
освојеној да кренем повијен
праочевом сенком и ловим
остатке својих заблуда о спајању
жеравог цвета и гатке која незасито
срж немуштог језика гута и куша
неутол своје жеђи пре него опет
исказивост без шкргута заискри
на међи овог и оног света

Смедерево

Грање је некад цветало
Сада га вода носи.
Смак света мора доћи.
Која ће капија одолети
Кад пролаз буде тражио
Голоруки, кротки намерник?
Кад кулом тврдом прошета
Издајник старе нужности
Који ће камен бранити
Опстанак свога надања?
Грање је некад цветало
Сада га вода носи.
Можда са њиме путује
Безбрижни сведок пркоса
Једини који ће памтити
Дан
Кад је немоћ победила.

Дочек моштију Светог Лукe

У Смедереву 1453. године

Сунце са три облака и плаштом од звезда
превозило је Дунавом мошти Светог Луке
у Смедерево град….
Чекао је деспот Ђурађ свете витезове и
заставе што се вијоре,
чекао снегове беле и
рађање деце нове…
Тврђава је била пуна народа
није се дало видети
ни дрво ни река и
свако је држао по једну свећу упаљену
око великог испеченог хлеба.
Народ је био срећан
што је чекао Светог Луку
а он увијен белим Божјим апостолима!!!
Лажне пријатеље и
погане ходочаснике
отерао је од малог града
човек са крстом и вером!!!
Зауставио је грех,
кошавом потерао пепео.
Поред кула небесница анђеле чуваре
уместо војника поставио!!!
Онима који нису имали Бога у себи
молитвом је вратио
отерао крв и муку.
У малом граду усред тврђаве
пред народом својим деспот је један
Светитељу Луки целивао руку.

Смедереву у походе

На граници историје и стварности,
Надвијен над Дунавом,
Поносити граде, стојиш.
Одолеваш ветровима,
Народима и,
Док осетиш језу
У костима од Језаве,
Која те плавила,
Ал’ и плодним чинила,
Позиваш ме да наздравим
Чашом охлађеног вина белог,
Од грожђа из твог виногорја преврелог,
У хладу дуда
Под којим је и Вожд
Кључеве слободе примио.
Лутам занесеног погледа
И као да видим сену
Деспота Ђурђа Бранковића
Како замиче за зидине
Малог града.
Какве ли га бриге море
Док низ
Дунав забринуто гледа?

На граници историје и стварности,
Горди граде, стојиш.
Одолеваш вековима и
Поносит на слободарску историју
У походе ме зовеш.

Смедерево

Негде на дну Панон мора
древни град беше рођен
у лагуни где свиће зора
несташним демоном вођен.

Једном давно беше престо
славне лозе, бурног века
Смедерево, царско место
увек иста судба чека.

Смедерево, витез стари
што на плећа прошлост стави
посред срца камен зари
да тврђаву своју слави.

А тврђава тајну крије
плавом крвљу Дунав боји
пободен се барјак вије
својим млеком народ доји.

Храбри деспот речи збори
све мачеве и копља спали
да се мудрим путем бори
за свој град и род мали.

Али клетва је јака била
од драге га раставила
Јерино, одора ти чиста свила
са тврђавом те саставила.

Овом земљом теку воде
живе шкољке и рибе златне
кад чокоти грожђе роде
још од Проба сви се сладе.

Док са извора се вода куша
и преливају у вино снови
шапат Дунава тад се слуша
уз аласа што њиме плови.

И Златно брдо, и река уснула
и тврђава што нас чека
ту лежи прошлост, деспот кула
тако блиска а тако далека.

Последња вечера у Малом граду

Бисерна чаша сребрна брада
бисер са круне у чашу пада
у часу пaда
сечива немилости…
Разиђимо се
          мили гости
Што време разлучи – ко да премости?!
Сомот за свитак самобитности!
Седеф за апостолске мошти!

Лука
          заступи
Спасе
          прости​

Смедерево

Ђурађу Смедеревцу

Смедерево Деспот
озидао зидом
опас’о легендом
песмом утврдио.

Окруни се камен
под налетом ноћи
крвав месец засја
над мутним Дунавом.

Врежа се легенде
попе уз руине
и у несмирајна
настани се срца.

Надживела песма
мртво време пада
мртво једно време
од три и по века.

Жив нам је још Деспот
песмом пролистао
тамо сред небеса
барјак му се вије.

Жив нам је још Деспот
са бедема кличе:
“Ко у песми жив је
никад умро није.“

Смрт војвоткиње Јелице

И стојиш на бедему
Као једина слика.
Твоја светлост куља
Из мрака.
И кажеш ми:
Ти остани, Пријездо,
Ја скачем.
Знаш да сам јака.

Опчињен страхом
Губим све
Што ме за овај свет веже.
Твоје је лице
Леп непокрет,
Снага ми твоја
Утробу стеже.

Стани! Борисмо се,
И добро се добрим враћа!
Не иди сама,
Не дам ти, не!
Нек Бог види крах Сталаћа.

Остани, кажеш ми
Док ти стопалце
Већ на ивици стоји
(Гледам га снено
Под турском ватром,
Сећам се како га мазих),
Требаш им,
Бори се за њих до краја,
Они су твоји,
И на њих пази.

Јелице, душо,
Сенице моја,
Нема за мене
Света, ни људи!
Само ми крило пружи,
У лету
До Мораве са мном
Буди.

Бој код Сабача

Али бегов јавимо долазак
И оданде његов још одлазак
Петнаест тисућ коња је сабрао
Коњанике вране одабрао
Недалеко Сабача кад стиже
Да саслуша говор, чадор диже
У Сабачу збор се крупан ваља
Да саслуша мудри савјет краља

Дао многи бубњи да бубњају
И све трубље узбуну тутњају
Од народа небо је пуцало
Витезова мноштво је викало
Кад чуше да завјет могу дићи
И одатле без њега отићи
Али бег ће од тог штетовати
Необављен рад ће му остати
У то многи тамо су двојили
Ал су главе земљи оборили.

Градац код Сјенице

Од града имамо Градину,
од цркве црквину,
од школе торину,
од воденица имамо воденичишта,
од кућа осташе кућишта,
од њива пријелози.

Боже нас сачувај и помози!

Три сестре, три града јадарска

Вида видела палила,
ране нам видала,
видом нас хранила
и од нас самих одбранила.
Чувала нас на недовид-слици,
у својој глави, памтеници,
на Видојевици.

Косана нас и данас
у косе мота, у рухо горе,
у мирис липе, под капу медунца.
Блажи нам боли зеленом свилом,
сећањем на море.
Прени се: није ово шума, церов сад,
него стари Косанин град.

Ковиљка радошћу појила,
мелем-воду за нас точила,
млеком биља децу дојила,
у вилинску песму нас срочила.
Сто пута је за нас гинула
и увек се враћала јача
овде где је сада Ковиљача.

Гласник Дивине из Виминацијума

Фреска младе Римљанке Дивина, Виминацијум, IV век

Град и небо никад не остају исти…
Сенка сакралних зидова не припада
више царству нашем…Корење под кожом
чежња која није моја. Да л’ у теби, туђе
стабло расте, сировије од снова? Лишће,
зелен дишем, миришемм, међу мајушним
лимунима груди!

Чежња кружи попут сенке
под светиљкама; лепршава игра
вилин-коњица нагим бедрима…Објављујем
опчињеност кичице злата, лице Дивотнице!

Чежња нехотична, и њој потребна је вечност,
Трен, твоје трзање у зору, дах…Виминацијум,
неки други пепео, прах…Castra legionis сања
славолук подунавља, стража трубама
вандале и Титане најављује!

Чежња Минерва додирује љубавнике
под рушевинама, ватреним бојама….
Кисеоник тражи чежњу порама воље.
Чежња је рана, обмана…Потече крв,
потече…Тихо клизи слузава чежња са усана,
благородна, нема и плачна,
неопрезна и заводљива…Кост на језику!

Жена-чежња као што знаа одојче своје,
све језике света зна…Чежња има очи
сутрашњице што препознаје
стихове у варкама месеца…
У хуку сове гласну се царство дивљине,
чежња шум у ушима, и јутро у очима…

Чежња сањиве гласове чека,
ходочаснике ка утврђеним градовима…
Кад донесе поруку, издахну гласник…
И полиси нестају у својим мапама!

У походе Гамзиграду

1.
Пре него што сам га посетио
саздао сам све његове куле
сместивши их пажљиво у моју висину

поставио прекрасне розете
сместивши их пажљиво
у моје очи

исклесао музе, нимфе и грифоне
сместивши их пажљиво
у моје у груди

и гробље
у своје
кости

и наравно
побио сам многе робове
и правио многе баханалије

као да ја не знам из овог времена
како се правила историја
из оног времена

И никако нисам хтео да одем
и слушам како ту исту причу
понавља онај брбљиви водич

Тог дана кад сам посетио Гамзиград
одустао сам
да одем у њега

2.
Да би знао да изађеш
мораш знати како си ушао
у ово место

Они те могу пустити
као Диониса с музама и грожђем
као легионара у војсци Галерија

ил као Сократовог ђака
ако си понео
чашу отрова

Ал нико ти у све то
неће овамо веровати
боље да се вратиш

у своју
камену опну
у камену постељицу

да танким пипцима каменог паука
предеш сву ову камену историју
у коју сви верују

Док ја не дођем да те пробудим
давно уловљен
у твоју мрежу

3.
Творче
ма који да си
не заборави како си ме оставио
на овом месту
које служи за препознавање
пре него што се у њега уђе

Ту где ће ме
по природи ствари
на уласку у капију
прогутати један гуштер

Или где ће
по природи ствари
кидисати римски орао на моју
џигерицу
док сам данашњег Икара
скривао у блузи од џинса

Ту где ће ме
по природи ствари
један роб упорно узиђивати
са нежном опном од мог облутка
у камено мноштво
да се у будућем фосилу
никако не препознам

На овом месту
које служи за препознавање
пре него што се у њега уђе

4.
Заборавио сам кад сам ушао
иако сам отуда отишао
а да нисам изашао

У Гамзиградском граду
препознаје се прах мојих стопа

и паучинасто време
нахватано између прстију

док стојим пред Капијом
која ме и даље гута као драга неман

и пред свима вари
у свом организму

Цару Галерију као водичу
необјашњиви су моји археолошки остаци

и тражи да провери
да ли сам платио туристичку
улазницу

5.
На великом пепелишту
неке славне
ватре

Они који су сачували по који угарак
сад су камене кости
у крезубом зиду

Под сваком плочицом мозаика
крију се давне душе
сјатећи ко живи свици

А траже од мене
кад уђох
да вратим пепео ватри

Да би се преко моје ломаче
осветљен видео Град
какав је био у пуном сјају

Јупитеру, из Felix Romuliane

О, да се из доње хемисфере мог репатичастог тела
уздигнеш
у горњи, где владају ледена ватра и ватрени лед
ти свескупитељу, Јупитере,
зовем те у Felix Romuliani Галеријевој
дижем длан у сред њених стишњених зидина
Сви смо ми партиклице на путу који је исцурио из груди твоје жене
Сви можемо бити твоји
па нека будем и ја
О, зовем те и са Магуре, у пшеници до појаса
Твоје разиграно, незлурадо, срећно обличје
може са собом да повуче камен Гамзиграда
камен мој
Не мора да га растапа
не мора да га бљује
он је ту па је ту
али нека га увири, увртложи
Играј се, играј ме
И пружи ми прилику
Не обазири се на моје речи уједалице
Само сијај
оранж оранж

Голуб над обзиђем

Не ишчезавају зидови,
не ишчезавају више,

ни девојке, те лелујаве вреднице
док носе воду у посудама
и вино у набреклим гроздовима,
ни младићи док на леђима
камне блокове носе
под мишицама богова, не ишчезавају…
Ја сам гласник
пред тврђавом твојом, лепа Голубана.
Ридан горо, израста кула
чувар Ђердапа, унакрст клисура весла…
Ја сам небо, из мене излеже се
голуб над обзиђем.
Дунаве, рибе израњају,
рађаш се поново са перајима светлуцавим,
раширеним и нагим.
Око мене лепљиво платно простире се
ка блиским околним сновима и старим
причама, Голубац прича…
Међ’ голубовима принцеза Јелена пише оцу
Кантакузину…Ко легенду пише!?
Не ишчезавају зидови,
не ишчезавају више…

Не долазе путници
да обраћају се таласима,
већ самоћу вировима поверавају.
Пловидба заспала на приобаљу,
под дрвеним мостом, капија
наоружана Топовском кулом.
Пловидба, докучивост
многоликих сенки испитује.
Скровита, влажна места
у кљуну чува лепа Голубана,
окована за голу стену Покајницу,
не за харемско острво,
што о потопу рагласише!?
Не ишчезавају зидови,
не ишчезавају више.

Вилосно ишчезла
у неповратним таласима,

наше сене ишчезле,
у додиру са зидовима
не ишчезавају!

Фетислам

Капија Невера

Звецкају тихо, нанизани дукати,
на врату лепоте девојке.
Шкрипуће тихо капија – Невера,
и шапће причу
из давно прохујалих времена.
О црним, ватреним очима,
страшног Газије,
Бали- Бега, које стрељају
по широкој калдрми,
и дозивају је.

А ње, нема, па нема,
скривена, као најређи драгуљ
Султановог белог сарука.
Закључана је она.
Узидана у нигдини.
Ушушкана, попут бисера,
у мекоту свиле родитељског чардака.
У лимбу, између неба и земље.

Да је његове очи не оскрнаве,
Да јој његови, крвљу натопљени дланови
Не пренесу проклетство жене ратника,
Оне, што гледа у дунавске валове,
и као Пенелопа,
расплиће исткану пређу
недосањаних снова
о срећи, дому и љубави.

Звецкају тихо, нанизани дукати,
на врату лепоте девојке,
на нежном, господском врату,
Јерменке Јелене,
док бешумно клизи
низ стрму зидину конака.
Звецкају тихо, нанизани дукати,
на врату лепоте девојке,
што стоји крај шкрипаве капије
и вековима већ, чека свог Газију,
црних, ватрених очију- који неће доћи.
А Капија – Невера, тихо шапће
како ни куршум братове кубуре,
није источио љубав из девојачког срца.