ЛИПОВАЦ

Уточиште испосника

Остаци средњовековног утврђеног града Липовца налазе се десетак километара источно од Алексинца, недалеко од истоименог села. Подигнут на крају узане речне долине, на стеновитим литицама планине Лесковик, био је један од значајнијих градова Поморавља, са повољним и лако брањивим положајем. Подно тврђаве, на пространој заравни крај извора Светостефанске реке, смештен је манастир Светог Архиђакона и првомученика Стефана, који заједно са утврђењем и оближњом испосницом, представља јединствену просторно културно-историјску целину.

Археолошка истраживања и бројни материјални остаци показују да је Липовац вишеслојни археолошки локалитет са континуитетом од гвозденог доба до средњег века, и да је био једно од важних утврђених насеља још у периоду ране византије. Ово утврђење налазило се надомак комуникације која је пратила западне падине Лесковика, и то од Бованске клисуре према Нишу. У писаним изворима Липовац се први пут помиње почетком 15. века као једна од тврђава у Српској деспотовини, а сматра се да је саграђен нешто раније, у другој половини 14. века, као замак непознатог локалног господара. Претпоставља се да је овај велможа, чије име, нажалост, није сачувано, вршио службу властелина крајишника, управника Липовачког крајишта, који је, са добро познатим петрушким крајишником Црепом Вукославићем, зауставио напад османлија у зиму 1380/1381. године на пољу Дубравници код града Петруса.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Улаз у порту манастира Светог Стефана

Стари надгробни споменик у порти манастира Светог Стефана

ГОРЕ: Стари надгробни споменик

У исто време када и замак, подигнута је придворна, триконхална црква с куполом, коју археолог Марко Поповић датује у период између 1370. и 1375. године, и то на темељима старије некрополе из 10. века. У њеном југозападном делу сахрањен је поменути властелин заједно са својом супругом преминулом на порођају и троје деце, уз богате гробне прилоге. Недалеко од придворне цркве, у стенама изнад извора Светостефанске реке, налазило се анахоретско станиште, где се крајем 14. века подвизавао преподобни Герман Синаит. Наиме, познато је да је у време кнеза Лазара, под најездом ислама, мноштво монаха са Свете Горе и из Свете Земље пребегло у средњовековну Србију. На порталу изнад улазних врата у наос, остало је забележено да је смерни монах Герман 1399. године придворној цркви доградио и насликао припрату и на овом месту основао манастир, по општежитељном уставу Светих Отаца Православне Цркве. Овај неимарски подухват извршен је уз финансијску помоћ српских деспота Стефана Лазаревића и његовог брата Вука, који су осим тога, манастиру даровали и винограде. Због тога се у народу одомаћио назив Липовачког манастира као манастира светог Стефана, иако је он посвећен Преображењу Господњем.

ГОРЕ: Манастир Светог Стефана изнад кога се на стрмим литицама Лесковика налазе остаци средњовековног утврђеног града Липовца

Липовички град освојен је 1413. године, током похода османског принца Мусе на Србију, у коме је страдао читав низ градова у Моравској долини. Тада је тврђава Липовац претрпела потпуно разарање и више се не помиње у изворима, а до данас је од ње сачувано врло мало видљивих остатака. За разлику од утврђења, манастир Светог Стефана у његовом подножју је убрзо обновљен. Тако је записано да је на измаку 15. века црква поново живописана, од чега су се сачувале фреске у табуру куполе и на пандантифима. Касније, манастир се помиње у турским дефтерима и скоро свим турским пописима као манастир у коме бораве монаси. 21. јуна 1982. године манастир Светог Стефана је стављен под заштиту државе као Споменик културе од великог значаја.

Горе лево: Храм Преображења Господњег са утврђењем Липовац и видиковцем у позадини

Горе десно: Остаци испоснице код извора Светостефанске реке

Од манастира до Липовачког града води стрма планинарска стаза, најпре кроз шуму до видиковца на маркантном стеновитом одсеку, а затим скреће улево преко платоа са онижим растињем. Остаци утврђења се простиру по оштром гребену, правцем североисток–југозапад на надморској висини од 640 метара и обрасли су шумом. На оба краја гребена налази се по једна солидно очувана кула, између којих се протеже делимично очуван зид. Читава источна падина гребена покривена је хрпом одроњеног камења, а познају се и остаци улазне капије на стази. На степенастом платоу испод кула и даље се могу наћи римски новчићи и метални врхови стрела. На истом платоу налази се руина још једне куле. Иако остаци Липовачког града можда неће импресионирати сваког посетиоца, његов положај и видици који се пружају са његових зидина свакако заслужују пажњу.

Коришћени извори

Горе лево: Остаци зидина Липовачког града

Горе десно: До тврђаве води маркирана планинарска стаза

Из старих списа

„Ha 2 до 2.5 сата од Алексинца на североисток идући, код извора Реке (од које се после сав тај крајић до Мораве зове Река, а то су села: Липовац, Станци, Добрујевац, и Катун), находи се малени манастирић, који има једно кубе. Дугачак је 17 корака, а широк је 7.5 корака. На њему ништа нема вредно пажње, осем околине која је за дивљење, а унутра над западним вратима има запис који показује ко је ту богомољу градио и када.

Манастир је под самим одсеком кречних стена. Више олтара на неколико корака избија врело, које се зове Река, и на коме, мало ниже, меље воденица. А горе на шиљку од једне стене развалине су од старог градића Липовца. Манастир дакле има над собом стене, рекао би човек за облаке припојене, под собом има низбрдицу све до Мораве, преко које се шарени дивна раван источноморавска и поносити Јастребац.

Ко год жели да се нагледа природних дивота, неће се кајати ако се потруди да проведе вече и јутро у манастиру Св. Стевана; а ко то учини једном, сумњамо да неће пожелети још који пут.“

(Из књиге Милана Ђ. Милићевића “Кнежевина Србија”, издата 1876. године)

Видиковац изнад манастира Светог Стефана

ГОРЕ: Поглед са видиковца изнад манастира

Пад Липовца

„Липовац је јак град, добро утврђен и на згодном месту за одбрану. Од њега се почиње спуштање равни а он сам затвара на крају излаз из кршева и ту раван. Још је Липовац имао за одбрану и два топа која је пређашњи војвода Чреп по скупе новце набавио и у градске бедеме утврдио. Тиме је Липовац добио за одбрану превагу над многим другим градовима. Нису дуго очекивали Мусу и он стиже. Главни део његове војске иђаше од Бовна и заустави се на догледу града.

Прође цео дан у прибирању и спреми војске која је имала да се сломи под Липовцем.

Подграђе, одмах испод самог града на северној страни његовој, бејаше пусто. Становници његови бејаху у граду, а оно само очекиваше своју судбину — пламен.

Сутра дан рано у зору зајечаше кршеви. Бубњи и таламбаси узбунише цареву војску и она халакну и јурну на град, нападајући са две стране: северне и западне. Са града загрмеше топови, а њихова грмљава страховито усколеба Мусину војску која заста средином својом, а први се редови њени почеше расипати.

У тај мах осу са града киша од стрела и војска се царева трже натраг. Опет се за мало прибра и удари на град ушавши већ у само подграђе.

Али се градским бедемима не прикучи нико.

И трећи јуриш би одбијен, нападни редови расути, и војска се царева још истог дана стаде уклањати и повлачити.

Изгледало је као да је Муса намислио оставити Липовац и ићи даље или се са свим вратити.

Јуначко срце у бранилаца закуца веселијим поносом, али се стари ратник, ћесар Угљеша — не даде преварити.

Он је имао право, јер сутра дан зора застаде крваву битку — на самим бедемима града Липовца.

Јуначка се одбрана бројно губила према огромној војсци цара Мусе. Али се и царева војска преполови под Липовцем.

Сунце, хладно сунце зимскога јутра, грану и угледа како је од бедема доле и на све стране крв пролокала замрзли снег, а по њој гази нова снага беснога Мусе који уздрхта кад спази своје већ на првим градским платнима.

На главним се вратима слеже и главна борба. Топови су већ одавно престали и само се мач, топуз и копље у крваву игру пустили.

У последњем тренутку бљуну са бедема над главним вратима кључала вода с уљем и — рашчисти бојно поље пред вратима. Страховита вика сагорелих нападача помеша се с очајним клицањем храбрих бранилаца, али се бојиште наскоро још јаче испуни а на њему се витлаше у страшном гневу крвави Муса на коњу.

Све се слеже ту и — врата падоше.

Победници халакнуше унутра заливајући крвљу сваку стопу. Подграђе с градом плану, у страшној сечи дим обавијаше борце, али — ћесар Угљеша не виде то, нити се његово крваво тело могаше разликовати међу небројеним лешевима његових јунака и, још више, његових непријатеља.“

(Из књиге Андре Гавриловића “Деспотова властела : роман из српске прошлости”)