КОПРИЈАН

Заштитник Јужноморавске долине

Средњовековни град Копријан, познат и као Корвинград, Курвинград или Курвинокале, је тврђава која се уздиже изнад Јужне Мораве, на крајњем западном обронку планине Селичевице, 11 километара југозападно од Ниша. Подигнут је за време кнеза Лазара, на темељима римског и византијског утврђења. Са платоа тврђаве се пружа величанствен поглед на теснац кроз који протиче Јужна Морава, што објашњава стратешки значај фортификације са које је контролисан некадашњи путни правац који је од Ниша водио даље ка југу.

Копријан је недовољно истражен локалитет са дугом историјом. Претпоставља се да је у доба римског царства на овом месту била одбрамбена кула војног пута (виа милитарис), а за време Византије значајна војна тачка под именом Комплос. У средњем веку обновљено је насеље које је преостало из ранијег периода и од тада носи назив Копријан. Из уклесаног натписа на каменом надвратном блоку, који је пронађен у неискоришћеном грађевинском материјалу који су Турци донели у Нишку тврђаву, зна се да га је сазидао логотет (високи чиновник чије су се дужности махом односиле на финансије) Ненад, син казнаца (најистакнутији представник државне управе чији је задатак био убирање владаревих прихода) Богдана 1372. године. У писаним изворима Копријан први пут помиње Константин Филозоф у свом делу „Повест о словима-Житије деспота Стефана Лазаревића“.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Тврђава Копријан уздиже се на крајњем западном обронку шумовите Селичевице

Будући да је био погранични град деспотовине, Копријан је често прелазио из српских у турске руке и обратно. Тако је у време борби за турски престо 1413. године, град заузео и разорио принц Муса. После његовог пораза и смрти, исте године султан Мехмед враћа град деспоту Стефану Лазаревићу. Град поново доспева у турске руке 1443. године, да би већ следеће године, након склапања Сегединског мира, био враћен Ђурђу Бранковићу. Османлије су утврђење коначно запоселе 1451. године. Копријан је тада до темеља разорен, становништво побијено и расељено, а један део одведен као бело робље у Малу Азију. Након тога, тврђава је више пута коришћена као извор грађевинског материјала за градњу Нишке тврђаве. Путописац Ами Буе помиње је у првој половини 19. века, као рушевине Курвинхана. У двадесетом веку руине је разнело локално становништво и њиме градило своје куће.

Горе лево: Стаза која води до некадашњег главног улаза у град

Горе десно: Остаци Малог града

Град је имао четвороугаону основу димензија 80 са 50 метара опасану масивним бедемом висине до 10 метара, око кога је са свих страна био ископан суви шанац. Имао је пет кула и три капије, а донжон се налазио поред главне капије у североисточном углу града. На највишем делу брда, уз источни бедем био је смештен Мали град. У унутрашњости је била велика цистерна чији су остаци још увек видљиви. Град је био изграђен од сиво-зеленог нетесаног камена и од црвене опеке, која је на том месту још раније постојала. У насељу испод града пронађени су, приликом археолошких ископавања 1933, темељи цркве грађене у моравском стилу. Под у нартексу цркве био је од грубог мозаика, а у осталим деловима изведен је од наизменично сложених плочица белог мермера и зеленог камена, димензија 20 пута 20 сантиметара.

Коришћени извори

Курвин град, Информациони систем непокретних културних добара

ГОРЕ: И данас се око целе тврђаве јасно назиру обриси некадашњег сувог рова

Горе лево: Поглед са града на Јужну Мораву

Горе десно: Тврђава је контролисала путни правац који је водио Јужноморавском долином

Легенда о граду

„Курвинград, на 12.042 метра на југ од Ниша, на десној страни Мораве, на последњем чоту од планине Селичевице, која се од Кутине пружа на запад до Мораве. Град се тај доста добро одржао.
Према Курвинграду, на левом моравском брегу, имају развалине од некакве старе цркве, коју сељаци зову Комига. Прича се да је та Комига била богомоља некаквој царици од Курвинграда. У Комиги је служио калуђер, врло угодан царици с Курвинграда. Да би могла чешће и лашње прелазити из свога града на Комигу, на богомољу, и на пријатељске разговоре, царица је разапињала платно с једнога брда на друго, и тим је платном прелазила.“

(Из књиге “Кнежевина Србија”, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године)