МАГЛИЧ

Симбол Долине јоргована

Средњовековни замак Маглич налази се у клисури Ибра, седамнаест километара југозападно од Краљева. Заравњени плато на коме је утврђење подигнуто уздиже се на десној обали реке, неких стотинак метара изнад дна клисуре. Саграђен је у 13. веку, а његова првобитна улога је била да брани северне границе државе, околне манастире и једини каравански пут који је повезивао Моравску долину са Рашком и Косовим пољем. Кроз историју је више пута мењао своју функцију, па тако, у 14. веку прераста у седиште српског архиепископа Данила II, када доживљава свој врхунац. У доба Турака у њему је било седиште магличке нахије, а од 19. века на овамо, његови остаци изазивају знатижељу и дивљење многих истраживача, путописаца и научника. Данас се овај симбол Долине јоргована сматра за један од најлепших и најбоље очуваних примера српског средњовековног војног градитељства.

Историјски подаци о Магличу су веома оскудни. На основу археолошких истраживања, утврђено је да је на овом месту првобитно постојала једна старија утврда с краја 11. или прве четвртине 12. века, када је ово подручје било под влашћу Ромејског царства. По свом типу, највероватније се радило о малом кастелу на природно брањеном положају, какви су грађени у време династије Комнина. Заједно са утврђењима у Брвенику и Звечану, Маглич је тада био саставни део одбрамбеног система који је контролисао комуникацију дуж Ибра. Ова грађевина је страдала у пожару и једно време је била напуштена.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Тврђава Маглич

ГОРЕ: Маглич је подигнут на једном од крајњих западних огранака планине Столови

Постоји више претпоставки о времену и разлогу изградње Маглича каквог га данас познајемо. Према једној, тврђаву је саградио краљ Урош I (1241/1242-1276) после разорних монголских напада, да би спречио нове најезде кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз ка својој задужбини Сопоћанима и немањиној Студеници са севера. Друга претпоставка изградњу утврђења помера на почетак 13. века, у време Стефана Првовенчаног (1196–1227), са циљем заштите манастира Жиче и Студенице. Међутим, према резултатима археолошких истраживања, вероватније је да се градња одвијала у последњим годинама 13. века или, најкасније, у првој деценији наредног столећа, и то паралелно са радовима на обнови манастира Жиче, који је претрпео велика разарања током похода видинског кнеза Шишмана на Србију 1292. године. У сваком случају, ово ново утврђење било је пространије од претходног, при чему су остаци старијих фортификација у целости уклоњени.

Маглички замак

ГОРЕ: Маглич своје име дугује честим маглама у клисури Ибра које му дају посебну мистику

Развој српске средњовeковне државе и њено померање на југ, допринели су да Маглич изгуби на стратешком значају и постане утврђење у срцу државе, далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо што је у 14. веку служио као рефугијум Жичког архиепископског средишта, али и као повремена резиденција архиепископа Данила II (1324-1337), који га је доградио и у њему саградио “прекрасне палате”. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.

Тврђава Маглич
Бач

Горе лево: До утврђења се долази стрмом стазом са више серпентина

Горе десно: Замак обухвата заравњени плато на врху узвишења

Нема података о паду Маглича у турске руке, али се сматра да је прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево, јуна 1459. године, када и остатак српске деспотовине. Након турских освајања Маглич постаје седиште магличке нахије у коме су турци држали војску. Тако је остало забележено да је 1516. године посаду града чинило 20 војника на челу са диздаром, док је 1560. године посада спала на свега 11 војника.

Године 1683., после турског пораза под Бечом, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србије у којој тада избија устанак. Током борби, устаници су привремено заузели утврђења Маглич и Козник, одакле су вршили нападе по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка, у Маглич се враћа турска посада, али он убрзо бива напуштен и препуштен зубу времена, као и остала утврђења широм Србије. Касније, тврђава је се помиње на аустријским картама из 1718. године као „Замак Маглич“, док је своју последњу значајну улогу одиграла 1815. године, током Другог српског устанка, када су њене већ зарушене бедеме користили српски устаници приликом борби са Турцима.

Маглички замак

ГОРЕ: Улога Маглича је била да контролише пут који је још од античких времена ишао клисуром Ибра

С обзиром да је Маглич био прво ново утврђење подигнуто у време династије Немањића, нека од архитектонских решења која су код њега примењена постала су узор и за бројне касније грађене тврђаве. Маглич је подигнут на уској заравни стеновите косе, која чини један од крајњих западних огранака планине Столови. Са три стране је окружен Ибром, који на овом месту прави оштру окуку, док је са четврте стране, на крајњем североисточном делу, широк и дубок ров усечен у стену. Из тог правца је и једини прилаз утврђењу, док се са осталих страна спуштају стрме падине до обала Ибра и клисурастог усека речице Маглашнице (Магарашнице). Иначе, само залеђе Магличког замка, посебно ка истоку и југу, односно масиву Столова, пусто је и тешко приступачно.

Тврђава Маглич

ГОРЕ: Гледајући слику, са леве стране утврђења је донжон кула, а испод ње вештачки шанац

Замак чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Основа тврђаве је издужена и простире се правцем југозапад-североисток. Изнад шанца се уздиже донжон кула са такозваним малим градом. На супротном, југозападном крају, смештене су једна уз другу три куле које су контролисале прилаз низ Ибар, чије је корито неколико километара пре Маглича готово праволинијско, тако да се оне уочавају са велике удаљености. Од грађевина у унутрашњости утврђења најбоље је очувана Палата. На месту ове, постојала је старија грађевина, чија се изградња датира на крај 13. и почетак 14. века, да би нешто касније, вероватно током четврте деценије 14. века, изграђена нова, чији су остаци и данас видљиви.

Тврђава Маглич
Петрус

Горе лево: Са југозападне стране утврђења налазе се чак три куле

Горе десно: Стрме и стеновите падине Столова пружале су природну одбрану од нападача

У средишњем делу тврђаве налазила се Црква Светог Ђорђа. То је био мањи једнобродни храм издужене основе и висине од преко седам метара. Његова унутрашњост је била живописана, што показују трагови фресака пронађени приликом археолошких истраживања. До данас је, нажалост, од ове грађевине опстао само један зид. Треба споменути и Североисточну грађевину у непосредној близини капије. То је било спратно здање са одајама осликаних зидова и прозорима застакљених окулусима.

Коришћени извори

Тврђава Маглич

ГОРЕ: Свој процват Маглич доживљава средином 14. века, за време архиепископа Данила II

Из житија архиепископа Данила

Од историјских извора, о Магличу постоји само један, али веома драгоцен запис у житију архиепископа Данила II. Описујући богоугодна дела и задужбине овог знаменитог архијереја Српске цркве, његов животописац, а по свему судећи и ученик, забележио је следеће:

“И у Магличу граду, и ту су била позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије на пребивање онима који су тамо. И ту у цркви Св. Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон, да се у њој неизмењено свагда врши, обилно у њој поставивши божаствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложења домовима божијим нека му Господ даде вечно блаженство.”

Маглички замак

ГОРЕ: Безвременска лепота и загонетност Маглича привлачила је бројне истраживаче и путописце

Из старих списа

“Маглич, стари већ прилично обрушени град, на десној обали Ибра, око 2.5 сата на југозапад од Карановца. Град је овај на једној узаној косици која се спушта ca Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га с две стране Ибар, с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте к Ибру.

Замак је овај јемачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку, пошто је сва прилика да је стари пут ишао долином Ибра, а не онуда куда се вере данашњи. Маглич некако много личи на град Смедерево, а да ли су та два града и постала у једно време — не могу казати.”

(Из књиге “Кнежевина Србија”, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године) 

Галерија фотографија

Истражите оближње тврђаве

Јеринин град код Грабовца

Грабовац

Грабовац

Брвеник

Брвеник

Брвеник

Подели са другима