МАГЛИЧ

Постоји више претпоставки о времену и разлогу изградње Маглича каквог га данас познајемо. Према једној, тврђаву је саградио краљ Урош I (1241/1242-1276) после разорних монголских напада, да би спречио нове најезде кроз Ибарску клисуру, односно да би заштитио прилаз ка својој задужбини Сопоћанима и немањиној Студеници са севера. Друга претпоставка изградњу утврђења помера на почетак 13. века, у време Стефана Првовенчаног (1196–1227), са циљем заштите манастира Жиче и Студенице. Међутим, према резултатима археолошких истраживања, вероватније је да се градња одвијала у последњим годинама 13. века или, најкасније, у првој деценији наредног столећа, и то паралелно са радовима на обнови манастира Жиче, који је претрпео велика разарања током похода видинског кнеза Шишмана на Србију 1292. године. У сваком случају, ово ново утврђење било је пространије од претходног, при чему су остаци старијих фортификација у целости уклоњени.

Развој српске средњовeковне државе и њено померање на југ, допринели су да Маглич изгуби на стратешком значају и постане утврђење у срцу државе, далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо што је у 14. веку служио као рефугијум Жичког архиепископског средишта, али и као повремена резиденција архиепископа Данила II (1324-1337), који га је доградио и у њему саградио „прекрасне палате“. Он је из Маглича управљао, како црквеним тако и државним пословима, а унутар града је организовано писање црквених књига.

Нема података о паду Маглича у турске руке, али се сматра да је прикључен Османској царевини непосредно или одмах након турског уласка у Смедерево, јуна 1459. године, када и остатак Српске деспотовине. Након турских освајања Маглич постаје седиште Магличке нахије у коме су турци држали војску. Тако је остало забележено да је 1516. године посаду града чинило 20 војника на челу са диздаром, док је 1560. године посада спала на свега 11 војника.

Године 1683., после турског пораза под Бечом, Света лига прелази у офанзиву и продире на територију данашње Србије у којој тада избија устанак. Током борби, устаници су привремено заузели утврђења Маглич и Козник, одакле су вршили нападе по османлијским посадама у другим насељима. Након пропасти устанка, у Маглич се враћа турска посада, али он убрзо бива напуштен и препуштен зубу времена, као и остала утврђења широм Србије. Касније, тврђава је се помиње на аустријским картама из 1718. године као „Замак Маглич“, док је своју последњу значајну улогу одиграла 1815. године, током Другог српског устанка, када су њене већ зарушене бедеме користили српски устаници приликом борби са Турцима.

С обзиром да је Маглич био прво ново утврђење подигнуто у време династије Немањића, нека од архитектонских решења која су код њега примењена постала су узор и за бројне касније грађене тврђаве. Маглич је подигнут на уској заравни стеновите косе, која чини један од крајњих западних огранака планине Столови. Са три стране је окружен Ибром, који на овом месту прави оштру окуку, док је са четврте стране, на крајњем североисточном делу, широк и дубок ров усечен у стену. Из тог правца је и једини прилаз утврђењу, док се са осталих страна спуштају стрме падине до обала Ибра и клисурастог усека речице Маглашнице (Магарашнице). Иначе, само залеђе Магличког замка, посебно ка истоку и југу, односно масиву Столова, пусто је и тешко приступачно.

Замак чини 8 кула повезаних бедемима, а у његову унутрашњост, која обухвата 2.190 m2, улази се кроз две капије. Основа тврђаве је издужена и простире се правцем југозапад-североисток. Изнад шанца се уздиже донжон кула са такозваним малим градом. На супротном, југозападном крају, смештене су једна уз другу три куле које су контролисале прилаз низ Ибар, чије је корито неколико километара пре Маглича готово праволинијско, тако да се оне уочавају са велике удаљености. Од грађевина у унутрашњости утврђења најбоље је очувана Палата. На месту ове, постојала је старија грађевина, чија се изградња датира на крај 13. и почетак 14. века, да би нешто касније, вероватно током четврте деценије 14. века, изграђена нова, чији су остаци и данас видљиви.

У средишњем делу тврђаве налазила се Црква Светог Ђорђа. То је био мањи једнобродни храм издужене основе и висине од преко седам метара. Његова унутрашњост је била живописана, што показују трагови фресака пронађени приликом археолошких истраживања. До данас је, нажалост, од ове грађевине опстао само један зид. Треба споменути и Североисточну грађевину у непосредној близини капије. То је било спратно здање са одајама осликаних зидова и прозорима застакљених окулусима.

Коришћени извори

• М. Поповић, Маглички замак, Археолошки институт Београд, Београд, 2012.