КУПИНИК

Последња престоница српских деспота

Остаци средњовековног града Купиника налазе се на крајњем југу Срема, покрај села Купинова, у оквиру данашњег Специјалног резервата природе „Обедска бара“. Сматра се да је настао крајем 13. или у првој половини наредног века, као војно погранично утврђење угарског краља, чија је улога била да контролише један од најважнијих прелаза преко реке Саве. Почетком 14. века доспева у српски посед, да би после пада Смедерева постао резиденција и престоно место српских деспота, који су одавде, са војском и флотом шајкаша, преузели одбрану југа Угарске од Турака. Пуних 70 година, све до коначног разарања од стране Османлија 1521. године, овај град је био центар око кога се окупљало племство, свештенство и народ, чувајући српски идентитет и традицију. Данас се тврђава Купиник убраја у ретке фортификационе комплексе из средњег века у области Срема, па је сходно томе категорисана као непокретно културно добро од великог значаја.

Средњовековни град Купиник подигнут је на темељу старије касноантичке тврђаве, а пронађени трагови Келта, као и камене алатке, сведоче да је село Купиново било насељено у континуитету још од неолита. У историјским изворима први пут се помиње у двема повељама угарског краља Жигмунда Луксембуршког из 1387. и 1388. године, као угарско краљевско утврђење Келпен (Kölpen, Kelpen, Kewlpen, Kewlpewn). У 15. веку, под именом Chupenich, појављује се на карти Балканског полуострва Франческа Роселија.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Тврђава Купиник налази се поред Обедске баре и сремског села Купинова

Након битке код Ангоре 1402. године, Купиник је дарован деспоту Стефану Лазаревићу, а овај га препушта на управљање свом вазалу, великом челнику Радичу Поступовићу. У овом периоду утврђење се дограђује и осавремењује, па постаје један од центара знаменитог “Реда Змаја”, савеза који су хришћански владари оформили ради борбе против Османлија. Након деспотове смрти 1427. године, преузима га породица Бранковић, која га додатно утврђује. После првог пада Смедерева 1439. године, у њему је, у периоду од 1451. до 1455. године, често боравио деспот Ђурађ Бранковић. Он је у непосредној близини утврђења подигао дворску цркву посвећену Св. Луки, а по неким изворима, ту је и преминуо, од ране задобијене приликом борбе са члановима породице Хуњади. Највероватније се после Ђурђеве смрти Купиник накратко враћа у посед угарског краља, а змајевите барјаке на његовој бранич кули замењује Арпадов митски водич соко Турул.

Горе лево: Град има неправилну квадратну основу са истуреним кулама на угловима

Горе десно: Од целе тврђаве најочуванији је североисточни бедем на коме је била улазна кула са покретним мостом

После коначног пада Смедерева под турску власт 1459. године, Купиник постаје уточиште и последња престоница српских деспота. Турци су га први пут спалили 1462. године, кад и Сремску Митровицу, али су били разбијени код Футога уз помоћ српских краљевских шајкаша. По доласку Вука Гргуревића у Угарску 1464/1465., краљ Матија Корвин му додељује поседе и утврђене градове, међу којима и Купиник. Иако је паралелно боравио и у Сланкамену, Вук је управо из Купиника вршио муњевите нападе на Турке преко Саве, при том продирући дубоко у Србију. Тиме је омогућаво српском народу да безбедно избегне у слободни Срем, па је због свог јунаштва опеван у бројним песмама под надимком Змај Огњени Вук.

ГОРЕ: Масивни бедеми су грађени од ломљеног камена и обложени опеком

Касније се као власници Купиника помињу и остали сремски Бранковићи, Ђорђе (Максим) и Јован Бранковић, заједно са њиховом мајком Ангелином. Ово утврђење је вероватно било њихов центар, ако је судити по броју писама и повеља које су послате из њега. Из тог времена датира и манастир Обед у непосредној близини Купиника. Као место које је деспот Јован Бранковић дао Крушедолу, помиње се 1496. године. Последњи господари града били су јованова удовица Јелена, из српске породице Јакшића, и њен син из другог брака Стефан Бериславић.

Након освајања Београда 1521. године, султан Сулејман I Величанствени разорио је и спалио Купиник. Град је коначно пао под османлијску власт нешто касније, заузимањем Срема 1526. године. Пошто се са турским продором и освајањима у Панонији нашао дубоко у залеђу, губи свој значај као погранично место и бива препуштено зубу времена. Интересанто је напоменути да су опека и камен са Купиника касније коришћени за обнову Београдске тврђаве.

ГОРЕ: Тврђава Купиник спада у „водене градове“, јер је са свих страна била окружена мочваром

Купиник представља један од боље очуваних средњовековних фортификационих комплекса у Војводини. Сама тврђава је имала изванредан стратегијско-одбрамбени положај, а са њених високих кула пуцао је поглед према Србији и Срему. Пошто је саграђена на малом острвском узвишењу у југоисточном краку корита Обедске баре, била је са свих страна окружена мочваром. Самим тим, могла је бити боље брањена него да је подигнута директно на обали Саве, од које је удаљена око 1 km.

Купиник спада у такозване „водене градове“, јер је са свих страна било опасан водом, а прилазило му се покретним мостом преко јарка дубине око 3 m и максималне ширине око 17 m на улазној страни. Град је неправилне четвороугаоне основе (57х57 m), са истуреним кулама на угловима различитих профила (шестоугаона, осмоугаона и кружна кула). Улаз је био кроз пету кулу, на средини североисточног бедема. Најбоље очувана осмоугаона кула данас је висока око 8 m, што је тек око трећине њене првобитне висине. Куле су биле повезене масивним зидовима од тврдих опека, између којих је била испуна од камена и ломљене цигле, што им је давало способност да апсорбују топовску ђулад. У граду су постојали стамбени објекти, о којима, за сада, нема подробнијих података, а око њега цивилно насеље, о чему сведоче бројни случајни налази.

Горе лево: Са некадашњих високих градских бедема лако је могла да се осматра територија преко Саве, где се данас уздиже ТЕ „Никола Тесла“ код Обреновца

Горе десно: Детаљ једне од кула

Претпоставља се дa је тврђава прошла кроз две фазе изградње. У почетку је имала једноставну форму прилагођену ратовању хладним оружјем. Касније, због опасности од Турака, била је осавремењена и боље утврђена, како би се прилагодила ратовању са артиљеријом. Тада се прерађују поједини делови и целине, а додате су јој топовске куле и добро обезбеђена капија са покретним мостом. Од целог утврђења, до данас су сачуване основе улазне и три угаоне куле, као и зидови који их повезују. На Купинику су у току археолошка истраживања, која ће, верујемо, пружити више детаља о овом граду.

ГОРЕ: Поглед из ваздуха на Специјални резерват природе „Обедска бара“

У непосредној близини утврђења налази се црква Светог Луке, позната и као Деспотска црква, у спомен на деспота Ђурађа Бранковића који ју је подигао. У њој су првобитно чуване мошти светог апостола и еванђелисте Луке, које је деспот Ђурађ откупио од турског владара Епира 1453. године. Као дворска црква, била је дрвеном стазом на стубовима и мостом повезана са утврђењем. Према мишљењу бројних истраживача, она представља најстарију српску православну црквену грађевину у крајевима северно од Дунава и Саве. У близини се, такође, налази и манастир Обед, познатији као црква мајке Ангелине.

Коришћени извори