МАНАСТИР РАВАНИЦА

Место ходочашћа

Утврђени манастир Раваница налази се у подножју Кучајских планина, у близини села Сење, 11 km североисточно од Ћуприје. Манастирски комплекс са црквом Вазнесења, моћним утврђењем, трпезаријом и келијама, подигао је кнез Лазар Хребељановић у осмој деценији 14. века. Утврђење је било неправилне кружне основе са седам пиргова, повезаних бедемима. Након Лазареве погибије на Косову Пољу 1389. године и преноса његових моштију у Раваницу, манастир постаје место ходочашћа и центар из којег се ширио култ светог кнеза и косовских мученика. Турци су га више пута освајали, да би га коначно заузели тек након слома српске државе. Манастирски комплекс је кроз историју неколико пута рушен и паљен, а данас ужива заштиту као споменик културе од изузетног значаја.

О подизању овог манастира сачуване су две ктиторске повеље, обе као каснији преписи. По такозваном болоњском препису, раваничка повеља била је издата 1376/77, а по врдничком препису 1381. године. Међутим, на основу житија испосника Св. Ромила, који је живео у непосредној близина Раванице и који је у њој сахрањен 1375. године, може се закључити да је у то време раваничко властелинство већ постојало, али свакако не и као завршена манастирска целина. По свему судећи, првобитно су подигнути црква посвећена Вазнесењу Господњем и главна кула, да би касније, вероватно између 1381. и 1389. године, цео комплекс био опасан утврђењем полигоналне основе и коначно уобличен као утврђени манастир. Кнез Лазар није жалио средстава како би подигао манастир у коме је желео да има склониште и за живота и после смрти. У повељи коју је дао Раваници, нарочито се наглашава да је све што припада манастиру сам откупио и добровољном променом имања прибавио.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Раваничка црква посвећена Вазнесењу Господњем

После Косовске битке и Лазареве погибије, односно, преноса његових моштију из приштинске цркве Вазнесења у Раваницу 1392. године, манастир постаје место ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара и његових палих сабораца. Једна од полазних тачака за прикупљање веродостојних информација о првобитном изгледу манастира били су и Списи о кнезу Лазару. Ова књижевна дела настала су у периоду од тридесет година након кнежеве погибије са циљем прослављања Светог кнеза Лазара. Хронолошки прво о Раваници пише патријарх Данило III у свом Похвалном слову о кнезу Лазару (око 1392/93). Затим, у периоду од око 1392. до 1398. године настаје Помен (Житије) кнезу Лазару, чији је аутор Непознати раванички монах. Он је нарочиту пажњу посветио манастиру. У приближно исто време, а из круга раваничких монаха настаје и Пролошко житије, Служба и Слово о кнезу Лазару. На крају раванички храм кратко помиње и писац Пећког родослова насталог око 1402. године. Осим овог, створена је традиција Раванице и као културног центра у коме се негује писана књижевност, а у селима око манастира је настајало и усмено стваралаштво.

ГОРЕ: Улаз у манастирску порту води кроз једну од кула

ГОРЕ: Цркву је штитио бедем са седам кула

Забележено је да је Раваница пустошена и паљена неколико пута: 1396, 1398, 1436, 1686/7. и крајем 18. века, у време Кочине крајине. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после коначне пропасти српске државе 1459. године, опустошили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли, док саму цркву нису скрнавили.

Црква је тешко страдала 1686/7. године у великом рату након друге опсаде Беча, када је побијен и већи број раваничких монаха, а преостали су, 1690. године узели мошти светог кнеза Лазара и повукли се пред турском офанзивом. После пораза Турака код Београда 1717. године, једини преживели међу монасима, учитељ Стефан, вратио се у Раваницу и затекао манастир опљачкан, напуштен и зарастао у коров. Уз помоћ локалног становништва, он га је обновио и саградио нову припрату.

ГОРЕ: Поглед на манастирски комплекс из ваздуха

Манастирска црква први је споменик тзв. Моравске школе у српској средњовековне уметности. Њена основа има облик увећаног тролиста са деветостраном куполом у средини и четири мање осмостране куполе изнад угаоних травеја. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке и украшена керамопластичним декоративним елементима, као и изузетно богатом плиткорељефном пластиком. Средином девете деценије 14. столећа храм је живописан, а измењена ктиторска композиција досликана је након Лазареве погибије. На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса, које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. Значајне композиције обухватају Причешће апостола и Поклоњење јагњету у олтарској апсиди, као и циклус Великих празника у горњим регистрима цркве.

ГОРЕ: У 18. веку у манастиру је радила школа коју је покренуо јеромонах Стефан Даскал

Одбрамбени појас око цркве започет је изградњом Лазареве куле, која се издвајала својом величином и значајем. Од овог пирга, који се налазио на северној страни цркве, протезао се одбрамбени појас са још шест кула. Археолошким истраживањима је показано да се у пиргу налазио параклис, о чему сведоче остаци фресака. У првој половини 19. века, тачније 1829. године, унутар манастирског комплекса, са северне стране цркве, још увек је постојала велика Лазарева трпезарија из средњег века. На њеним рушевинама подигнут је 1849. године манастирски конак, који постоји и данас.

Коришћени извори

ГОРЕ: За време Првог и Другог светског рата манастир је поново доживео пљачкање и пустошење

Из старих списа

У једном старом рукопису о изградњи манастира летописац је записао следеће: „Подиже из темеља храм у славу Вазнесења Господњег врло висок и леп, утврди га на четири стуба и озари га живописом…украси га златом и обичним украсом; обдари га богато разним сасудима сребрним и позлаћеним…Огради га градом и утврди га са седам кула; сагради трпезарију…сазида ћелије и прилепи их уз зид као птичија гнезда…Сагради и други храм који лежи на источној страни у подгорју тога места…и подиже болнице за болесне монахе, за странце и раслабљене.“