ВИМИНАЦИЈУМ

Балкански Помпеји

Виминацијум (Viminacium) је римски град и војно утврђење које се налази на десној обали Млаве, у атару пожаревачког села Стари Костолац, 3 km јужно од Дунава. Убраја се међу најзначајнија и најбогатија археолошка налазишта из римског периода на тлу Србије. Као главни град провинције Горње Мезије, представљао је важан војни, административни, привредни и културни центар. Био је то велики град са свим царским обележјима које садрже познати антички локалитети. Његови остаци су вековима остали скривен под слојевима браничевских ораница, баш као Помпеји под пепелом Везува. Због те аналогије, али и чињенице да спада међу светске античке драгуље, добио је надимак „Балкански Помпеји“.

Виминацијум је био један од најзначајнијих легијских логора на дунавском Лимесу, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, односно, у касној антици Мезије Приме. Основан је у другој половини 1. века н.е., на територији келтског племена Скоридска. У почетку је био седиште мањих војних јединица, да би са доласком VII Клаудијеве легије прерастао у велики легијски логор са 5500 војника. Уз утврђење је била формирана насеобина трговаца и занатлија, која се због изузетно повољног положаја и добрих комуникација веома брзо развијала. Већ за време владавине цара Хадријана (117.-138.), Виминацијум добија статус муниципијума, а свој процват доживљава у првим деценијама 3. века, када је у њему живело 30.000 становника. За време цара Гордијана III (238.-244.) стиче статус колоније и право ковања новца, чиме почиње рачунање виминацијумске локалне ере. Средином 4. века постаје и значајно епископско седиште са епископима Амантином и Киријаком. Даљи напредак Виминацијума заустављен је најездом Хуна 441. године, када је у великој мери порушен и похаран. Јустинијан I га обнавља 535. године, али већ у 7. веку град се потпуно гаси и бива препуштен зубу времена.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Маузолеј у коме је сахрањен император Хостилијан

Положај Виминацијума је био такав да се са своје северне стране ослањао непосредно на дунавски рукавац, док је са западне стране бедеме града додиривала река Млава. Поред војног логора, налазило се развијено градско насеље са пространим трговима, раскошним храмовима, поплочаним улицама, водоводом, термама, позориштем, амфитеатром, хиподромом и пристаништем. Ту су се налазиле и друге јавне грађевине и приватне виле богато украшене мозаицима и зидним сликама високе уметничке вредности. Ужа територија насеља захватала је простор од 220 ha, а шира преко 450 ha. О његовоj величини и значају сликовито говори податак да су га посећивали бројни римски цареви, као и да је у одређеним периодима током шест векова свога постојања имао кључну улогу по питању разрешења власти у империји. Тек за време јустинијанове обнове град се проширио и на леву обалу Млаве, где је на уском дилувијалном гребену био саграђен мањи каструм. Овај кастел је имао квадратну основу са истуреним округлим кулама на угловима, а са десном обалом Млаве био је повезан једним мостом.

Горе лево: Терме са пет конхи, од којих су четири биле у функицији тепидаријума, а једна фригидаријум

Горе десно: Остаци Северне капије логора (Porta praetoria) са масивним поплочањима

Захваљујући свом стратешком положају на раскршћу водених и копнених путева, Виминацијум је био место сусретања различитих култура. Пронађени археолошки материјал сведочи о изузетно високом развоју појединих грана занатства и уметности, а потврђено је и да су трговци из читавог Римског царства овде радо размењивали своје производе. Претпоставља се да је развијена привреда града потакла настанак разноврсних занатских и уметничких радионица. Управо у њима, током 4. века настају нека од најзначајнијих дела фреско-осликаних гробница касноантичке епохе по којима је Виминацијум данас познат. Једна од њих, прелепа фреска младе жене, коју су археолози назвали „Дивина“, добила је епитет „Мона Лиза касне антике“ јер се сматра најлепшом фреском из тог периода.

Горе лево: Меморија је један од најрепрезентативнијих објеката те врсте на некрополама Виминацијума

Горе десно: Одводни систем у оквиру Северне капије

Током векова, остаци Виминацијума су се користили као извор грађевинског материјала, најпре за византијске и бугарске тврђаве, а касније за Смедеревску тврђаву и неке цркве, тако да је скоро сав површински део града ишчезао. Овакав тренд се наставио и у 19. веку, о чему је оставио аутентично сведочење путописац и научник Феликс Каниц. Виминацијум је стављен под заштиту државе тек 1949. године, као споменик културе – археолошко налазиште, а 1979. је проглашен изузетним културним добром. И поред тога, у непосредном окружењу овог локалитетa налази се Термоелектрана „Костолац Б“, као и површински коп Дрмно, који га угрожавају. Од 1977. почиње истраживање некропола које се простиру јужно и источно од града. До данас је ископано око 14.500 гробова у којима је пронађено преко 50.000 археолошких предмета. Од тога је значајан број налаза од злата и сребра, док многи луксузни предмети локалне продукције представљају раритете у европским размерама.

Од 2006. године Виминацијум је отворен за ширу јавност и данас представља незаобилазну туристичку атракцију у овом делу Србије, па и шире. Посетиоцима су доступне следеће аутентичне целине: маузолеј у коме је сахрањен император Хостилијан, римске терме, Порта Прaеториа и амфитеатар. Један од најзанимљивијих доживљаја пружају гробнице из касноантичког периода са изванредним примерима фреско-сликарства, које се разгледају из визуре покојника, јер се силази у подземни пролаз испод нивоа маузолеја. Виминацијум је и први археолошки локалитет у Србији који нуди садржаје у виду интерактивних презентација живота у једном римском граду. Туристима на располагању стоје костимирани водичи, дегустација хране типичне за то време, Авантура парк, Мамут парк, Лимес Парк, као и могућност смештаја у визиторском центру. Нажалост, изузетно богат фундус налаза, кога претежно чине мермерне скулптуре, надгробне плоче, саркофази, новац, накит и посуђе не може се видети на самом локалитету, већ је похрањен у депоима Народних музеја Београда и Пожаревца.

Горе лево: Улаз у атријум научног центра Domus scientiarum, који је реплика римске виле рустике

Горе десно: Сала за састанке у стилу римског сената

Коришћени извори

Горе лево: Свечана сала у плавом мозаику са Христовим монограмом

Горе десно: Портрет оранте (молитељке) у молитви

Записи из прошлости

„Виминациум… Беше то некад блистав град. Богати храмови, широке улице, луксузне виле, велике терме, амфитеатар… Похараше га варвари пре пар година и мало остаде од његовог пређашњег сјаја. У самом граду је нешто од кућа и јавних грађевина већ обновљено и живот се полако враћа, али у овим смутним временима не имадох поверења у овдашње људе.

(…) У свом, додуше кратком, животу не видех град на тако добром положају. Ту се рачвају путеви ка западу, истоку и југу Царства. Реке су овде широке и пловне. Дунавом бисмо брзо стигли у Панонију, Норикум, Рецију или Дакију. Куд ти поглед сеже свуда воћњаци, њиве, шуме… Људи се размилели по пољима, вредно раде, рекло би се, све је у најбољем реду. А онда, у тренутку, кад ти поглед падне на рушевине логора Седме Клаудијеве и разрушени велики Храм капитолинске тријаде, постанеш свестан недавних разарања. А беше сјајан тај војни логор! Велики скоро као онај у Кастри Регини или Ветери. Чак се и сада, издалека виде моћне камене куле. А тек каква беше Порта Праеториа! Какви сјајни архитектонски украси! То нигде не видех!“

(Извод из записа о Виминациуму из 5. века н.е)

Потресно сведочење Феликса Каница

У свом делу „Србија земља и становништво“, чувени аустроугарски путописац, археолог и етнолог, Феликс Каниц оставио је обимно сведочење о уништавању овог локалитета у другој половини 19. века, као и општој распродаји антиквитета, из кога овде издвајамо само пар описа:

„Ha све стране су лежале огромне количине ископаног грађевинског материјала припремљеног за одвлачење. Чуо сам да je само у новије време одвезено око 4000 кола пуних опека и камена по просечној цени од 2-3 динара за кола. Квадратне опеке највећег формата, тзв. „костолачке“, намењене поплочавању дворишта, плаћају се у Пожаревцу 20-30 пара (10-15 крајцара) по комаду.

(…) У мају 1866. гледао сам својим очима како се најпримитивнијим алатом који се може замислити ископава једна огромна тумба од гранитастог порфира, чији je тешки поклопац још раније разбијен да би се што лакше и брже дошло до блага које се тражило. Саркофаг, који није имао ни украса ни натписа, продат je y оближње село Мајиловац као валов за напајање стоке.“

Запис Милана Ђ. Милићевића

Koстолац, на утоку Млаве у Дунав. И на десној страни, у красној равници, и на левој у брду, ниже данашњег села Костоца, пуно је остатака од старога големога града Браничева, који су Римљани звали Виминацијум.

Пре четрест година нашао je неки Степан Катић у својој ливади један велики водовод, који полази чак од села Великог Црнића па иде до самога Костоца. Овај водовод примао је све изворе који теку с косе Липоваче, и сводио их или у велику варош Виминацијум, или их је разливао по усевима у пространој стишкој равни повише тога града.

У тој равни се често виде пластови од земље које народ зове умке, а негде и могиле. Говори се да су на тим yмкaмa седели стражари који су чували све то засејано поље. Има ту и „царево гувно“ велико од прилике 2 хиљаде квадратних хвата. Ту се, веле, вршило царско жито које му је народ давао место порезе у новцу. Све ово пишемо онако како се тамо прича.

У Костоцу се ваде тако многе старе римске цигље, да данас и најдаљи крајеви пожаревачкога округа често патошу своје куће старом римском цигљом коју већ зову костолачка.

Између града на десној и онога на левој обали Млаве био је преко ове реке мост, од кога се, кажу, и сада, кад вода осане, познају стубови. На десној страни Млаве, чак до села Дрмна, находе се гробнице и други остаци од некадашњег великог града и живота људског.

Многи су се путници археолози устављали на Костоцу, али као да још није све осветљено што вреди знати за ово знаменито место.

(Из књиге “Кнежевина Србија”, аутора Милана Ђ. Милићевића, издата 1876. године)

Тајна царског маузолеја

„Стојим на улазу у подземни свет. На тренутак се окрећем како бих још једаред бацила поглед на дневну светлост и моје пратиоце у тогама који ме немо испраћају. Ово је пут на који морам да кренем сама. Из дубине земље допире чудна мелодија која ме мами да закорачим у таму и откријем тајну римског царског маузолеја. Несигурно корачам једва назирући обрисе камених саркофага и надгробних плоча украшених рељефима. Улазим у дугачак и узан ходник и…какво изненађење! Предамном се отвара читав један давно ишчезли свет. Прикази ликова из доба касне антике, сцене лова, рајског врта са пауновима и небеским јахачима, као и Христов монограм, ранохришћански симбол у виду крста, одузимају ми дах. Не, ово није сцена из најновијег филма о Индијани Џонсу, већ аутентично искуство које сам имала прилике да доживим током посете археолошком парку Виминацијум, једном од најзначајнијих и најбогатијих налазишта на тлу Србије.“

(Лични доживљај аутора)