ЗЕМУНСКА ТВРЂАВА

Једна тврђава – сто господара

Земунска тврђава се налази у истоименој београдској општини, на самом крају доминантног лесног узвишења Гардош, са кога се пружа одличан поглед на Дунав, Велико ратно острво и плодну банатску равницу. Кроз историју, на овом стратешки веома важном месту, које се налази насупрот Београдске тврђаве и ушћа Саве у Дунав, водиле су се бројне битке и смењивали различити освајачи, народи и културе. Прво утврђење овде граде Келти, затим Римљани, док данашњи остаци зидина потичу из средњег века. Од некадашњег већег утврђења очувала се само четвороугаона цитадела, у чијем средишту је 1896. године подигнута Миленијумска кула, у народу познатија као Кула Сибињанин Јанка.

На основу резултата археолошких истраживања, утврђено је да је подручје Гардоша било насељено већ у доба праисторије. Тако су у најстаријем хоризонту из доба неолита откривени остаци старчевачке и винчанске културе, на које се касније наставља енеолитска баденска култура и на послетку култура из гвозденог доба, која се везује за Келте. Управо су Келти били ти који су овде подигли прво утврђење. Наиме, доказано је да се на југоисточном делу лесног платоа окренутом ка реци, налазило насеље келтског племена Скордисци, које је било заштићено земљаним одбрамбеним системом – опидумом. Касније, на истом месту подигнуто је мање римско утврђење под именом Таурунум, које је егзистирало од 1. до 6. века. Временом, како се насеље ширило низ падине, Таурунум је добијао карактер мањег града са речном луком и кастелом, који је чинио део одбрамбеног система Дунавског лимеса.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Поглед на Дунав и стари део Земуна са Земунске тврђаве

ГОРЕ: Земунска тврђава са Миленијумском кулом

Као Malevilla castellum, тврђава се помиње најпре у 9. веку, а затим 1096. године, када је страдала под налетом учесника Првог крсташког похода. Са настањивањем Словена почиње да се користи топоним Земун, односно насеље земуница, који се у писаним изворима јавља у 12. веку, када су се на линији Саве и Дунава водиле сталне борбе између Византије и Угарске. Најжешћи окршаји одигравали су се управо око Београда и Земуна, који су наизменично прелазили из руку једних у руке других, при чему је камење са Београдске тврђаве преношено како би се утврдила Земунска тврђава и обратно. Тако византијски хроничар Јован Кинам наводи да су Мађари 1127. године заузели Београдску тврђаву и од њеног камења подигли Земунски град. Када је пар деценија касније, тачније 1151. године, византијски цар Манојло I Комнин заузео и разрушио Земун, његово камење је пренето преко Саве да би се обновио Београд. Године 1165. догађај је поновљен, да би коначно, крајем 12. века, Земун припао Угрима као castrum Zemlen.

Горе: ЛЕВО: Доњи град и Дунав са Гардоша. ДЕСНО: Николајевска црква

Османлије су Земун први пут разориле 1397. године, када и оближњу Београдску тврђаву. Почетком 15. века бива обновљен, заједно са још неколико утврђења на јужним границама Угарске, међу којима су Сланкамен и Купиник. Године 1411., мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки, предаје Земун српском деспоту Стефану Лазаревићу. Утврђени Земун имао је значајну улогу у одбрани Београда 1440. године, након чега бива предат Ђурђу Бранковићу. Године 1521. приликом опсаде Београда нападнут је и Земун, који су бранили шајкаши под вођством браће Скобалић. Под притиском надмоћнијих снага изгинула је цела посада Земунског града, а највероватније је да је на Гардошу пружен последњи отпор. Скоро век касније, на једној минијатури из 1608. године, види се да је замак још увек био сачуван и под кровом, док је на панорамама из 18. века већ био у рушевинама.

ГОРЕ: Поглед на Миленијумску кулу из перспективе Земунске тврђаве

Данас је од некадашње утврђења очувана само квадратна цитадела готског типа, смештена на самом крају велике лесне заравни која се стрмо уздиже изнад Дунава. Сматра се да постојећи зидови потичу из 14. или 15. века и представљају најстарије сачуване остатке некадашњег Земуна. У сваком од четири темена цитаделе, који су окренути ка странама света, налазе се остаци великих кружних кула, просечног промера 10 m. Приближна дужина њених страница, заједно са кулама, износи око 45 m. Зидови су од ломљеног камена, обложени опеком у кречном малтеру, висине до 2 m. Земунска тврђава проглашена је спомеником културе 1948. године.

Коришћени извори

А. Дабижић, Земунска тврђава, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд, 2013.

Горе: ЛЕВО и ДЕСНО: Миленијумска кула – некадашњи симбол моћи, данас је главна туристичка атракција Земуна

Опсада Београда и смрт Јаноша Хуњадија

Опсада Београда 1456. године је други велики напад Турака на овај град, као најзначајније угарско упориште на јужној граници краљевства. Током опсаде, Османлије су на Дунаву, непосредно испод Земунске тврђаве, увезали ланцима своје бродове, како би спречили долазак угарске помоћи са севера. Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) је са својом војском успео да разбије блокаду, порази Турке и тако оствари највећу победу хришћана над османлијама у 15. веку. У част велике победе организоване су процесије и оглашавана су звона у целом хришћанском свету. Само три недеље по окончању битке, док је славље због победе још трајало, Хуњади је умро од последица куге у једној од кула утврђења на Гардошу.

ГОРЕ: Ноћ на платоу Земунске тврђаве

Миленијумска кула

Миленијумска кула једна је од четири идентична споменика којима је Угарска хтела да истакне своју хиљадугодишњу државност. Кроз историју, била је оличење моћи, осматрачница и видиковац, а данас је један од најпрепознатљивијих туристичких симбола Земуна, али и читавог Београда. У народу је познатија као Кула Сибињанин Јанка (Јаноша Хуњадија), угарског великаша и великог борца против Турака, који је опеван у српским народним песмама. Кулу су пројектовале мађарске архитекте, а изграђена је од камена и опеке у мешавини архитектонских стилова. Висока је 36 m и има више нивоа, а о њеном подруму су испредане многе мистериозне приче. Једна од њих говори о постојању тајног тунела којим се, испод Дунава, може стићи све до Београдске тврђаве.