СТАЛАЋ

Споменик великог јунаштва

Средњовековни утврђени град Сталаћ, познат и као Тодорова кула, односно Кула Тодора од Сталаћа, налази се у атару ћићевачког села Град Сталаћ, на око 2,5 km јужно од места где се спајају Западна и Јужна Морава. Подигнут је на врху доминантног седластог узвишења које припада крајњем северном огранку Мојсињских планина. Град је настао још у античко доба, али је крајем 14. века, за време кнеза Лазара, на овом месту сазидано ново утврђење у циљу заштите престоног Крушевца и контроле улаза у Западно-моравску долину. Свега неколико деценија касније, током похода турског султана Мусе на Србију, Сталаћ је запоседнут и разорен и од тада више није обнављан. Од утврђења су до данас опстали само остаци донжона, због чега се цео локалитет обично назива „кулом“.

Утврђење у Сталаћу припадало је средњовековној жупи Загрлата, која се простирала на левој обали Јужне Мораве, око слива Рибарске реке и ушћа Западне Мораве. Загрлата је била једна од четири жупе које је добио жупан Стефан Немања у периоду између 1127. и 1130. године. Још од времена старих цивилизација, ту су пролазили главни путеви који спајају север и југ Европе, па је у географском смислу ова област означена као „врата Србије“. Према предању, на Мојсињској гори, на чијем огранку је подигнуто утврђење Сталаћ, некада се налазило чак 77 цркава и манастира. Постојање овако великог броја сакралних објеката везује се за долазак групе монаха са Синајске горе у 14. веку. Светогорски монаси, припадници аскетског реда Синаита, повлачећи се пред најездом Турака, насељавају Мојсињске планине, обнављају манастире, подижу цркве и испоснице, па отуда читав овај крај носи назив „Мала српска Света Гора“.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Утврђење у Сталаћу је саграђено на значајном стратешком положају који је контролисао прилазе ка српској средњовековној престоници и долини Западне Мораве из правца Цариградског друма, односно од Ниша са истока и Београда са севера. Сматра се да га је подигао кнез Лазар Хребељановић на остацима античког града, као и оближњу цркву, од које је данас остало само звоно на коме пише да је направљено 1384. године у Милану. Настанак утврђења у Сталаћу датован је у раздобље непосредно после Маричке битке 1371. године, односно, у седамдесете године 14. века, кад и Лазарев град у Крушевцу. Ова претпоставка подудара се и са првим писаним изворима о Сталаћу. Наиме, Сталаћ се под овим именом први пут помиње у раваничкој повељи Кнеза Лазара из 1377. године (неки аутори наводе 1380/81. годину), где стоји да је цар Лазар дао Раваници „панађур петров у Сталаћу (Сталаку) и бир до Сталаћа (Сталака)”. Следећи помен је 1395. године, у повељи књегиње Милице манастиру Св. Пантелејмону на Светој Гори.

Горе лево: Западна страна донжон куле са делом бедема Малог града и потерном

Горе десно: Улаз на спрату Тодорове куле

Након битке на Косову пољу, Крушевац je још само кратко време остао седиште српских владара. Учешће Лазаревог сина и наследника Стефана у спору око престола између Бајазитових синова Мехмеда I (1413.-1421.) и Мусе на страни првог, дало je повода Муси да зарати против њега. Тако о паду Сталаћа, хроничар Константин Филозоф саопштава кратко: „Године 1413. разби цар Моусиа деспота Стефана код Врбнице и разори Крушевац, Петрус, Сталаћ, Копријан и друге тврђаве.“ Забележено је и да је град бранио легендарном храброшћу неки властелин деспота Стефана, док није заједно са својим људима у њему изгорео. По народној песми то би био војвода Пријезда, док предање везује град и за неког „Тодора од Сталаћа“.

Касније је султан Мехмед I, који je Mycy победио уз помоћ Срба, вратио Сталаћ , као и Крушевац, Сврљиг и друга места деспоту Стефану Лазаревићу. Када је 1425. султан Мурат II кренуо на Крушевац, Сталаћ се више не помиње. У путопису Бертрандона де ла Брокијера из 1432. године, изричито се каже да је све срушено осим дела једног зида и једне куле која још стоји усамљена. Међутим, живот се наставио у подграђу, где се кроз цео средњи век и читав турски период одржао панађур, из којег је настао данашњи Сталаћ.

Тврђава у Сталаћу убраја се у већа утврђења изграђена крајем 14. века на тлу Србије. Као и Лазарев град у Крушевцу, представља прелазни облик од градова намењених искључиво одбрани ка утврђењима у којима су били смештени административни центри. Тврђава је саграђена на пространом платоу и била је неправилног елипсастог облика дужине 350 m, a ширине 200 m. Састојала се од Великог и Малог града. Велики град је био опасан масивним бедемом са ходном стазом, зупцима и стрелницама, који је данас скоро потпуно ишчезао. У оквиру система одбране Великог града налазила се и монументална четвороспратна донжон кула, позната као Тодорова кула. Њена улога је била да штити Мали град, најуже градско језгро, накнадно формирано преграђивањем јужног дела Великог града. Тако је простор Малог града издвојен у посебно брањену целину у којој је био смештен резиденцијални комплекс.

Мали град је био заштићен нижим зидом и сувим ровом испред донжон куле. Комуникација између Великог и Малог града одвијала се кроз капију на коју је касније постављена рампа за покретни мост. Централно место у Малом граду заузимала је палата са тремом. На супротној страни од палате, уз саме бедеме, биле су размештене зграде различите намене. Од читаве фортификације до данас се сачувала само главна кула, која је бранила прилаз са најлакше приступачне стране. Кула је типичан донжон, са улазом на горњем спрату. Отвор овога улаза је донекле и декоративно обрађен, што је иначе ретко код нас. Град је имао и подграђе, што се може закључити из чињенице да је у Лазарево време у њему одржаван панађур. Сталаћ је један од ретких српских средовековних градова на коме су спроведена систематска археолошка истраживања, и то од 1971. до 1979. године, када је извршена конзервација затечених и откривених објеката.

Коришћени извори

Из записа Феликса Каница

„Најјужнија лука моравске пловидбе све до турског доба био je Сталаћ, који je за то био предодређен већ и својим природним положајем; тамо су сви бродови утоваривали и искрцавали своју робу за суседне области, па се претпоставља да му je и име изведено од глагола устављати или стајати. Још под кнезом Лазарем Сталаћ je био жива трговачка варош са устаљеним вашарима, јер je он приходе једног таквог вашара, петровданског, односно „Петрова панађура“, поклонио манастиру Раваници. На рушевинама римског кастела подигнут je средњовековни српски замак за заштиту луке. Његов западни, већи, потпуно разрушен део обухватао je непуна 4 хектара; од источног, мањег дела још стоји распукнута Тодорова кула. Њени метар дебели зидови били су 6,5 m дуги, 6,5 m широки; имала je 5 спратова, од којих je само трећи имао један прозор, a последњи je служио као осматрачница. У унутрашњости сам још 1860. видео остатке фресака.“

Из записа Милана Ђ. Милићевића

„Кула Тодора од Сталаћа. Над ставама источне и западне Мораве, у брегу, стоји и сада јако опала зидина, коју народ зове „Кула Тодора од Сталаћа“. Три зида: источни, северни, и западни, стоје још усправо, само су један од другог отпојени, а јужни је са свим из темеља искорутан, до куле пак, где је била капија, стоји зид са сводом. На северном дувару куле има под сами врх прозор, и у њему се познаје моловање још од онога доба. Ово је врло важно за познавање изнутрица у дворовима нaших старих великаша.“

Смрт војводе Пријезде

Трагичан крај војводе Пријезде и његове љубе Јелице описан је у народној песми „Смрт војводе Пријезде“. Пријезда је одлучио да са Јелицом скочи у Јужну Мораву, која је тада текла испод саме куле, како не би пали у руке Турцима. Према легенди Турци су ушли у град пратећи гуске које су кроз скривени отвор на бедему око куле излазиле на Мораву. Путописци из 15. века су забележили да је подно града у то доба било усидрено преко 100 шајки.

Горе: Плато Малог града

Тодор од Сталаћа

„Као и пропаст цара Лазара на Косову, тако и пад Сталаћа и смрт његовог храброг господара Пријезде народ објашњава издајом једног од његових војника, који je Турке увео кроз тајне ходнике и за награду je именован за „везира“ покрајине. Као такав, он je похитао да од материјала цркава разрушених по целој околини сагради кулу која je по њему названа „Тодорова кула“ и да цео замак поново утврди. Због тога je разљућени султан Мехмед три године опседао Сталаћ, али узалуд. Тада се понудио један свештеник из оближње црквице Св. Аранђела да Тодора, с којим je био у завади, савлада лукавством. По његовом савету, султан je превео своје трупе на десну обалу; Тодора je, опет, прота наговорио да сиђе с куле са својим војводама и да захвали богу за неочекивани спас од Турака. За то време je o свему обавештени султан извршио препад на безбрижну посаду која je остала без старешина, савладао je, затим погубио и неверног „Тодора везира“ с његовим војводама и разорио цркву, у чијем се торњу, покајавши се, обесио прота.“

(Из записа Феликса Каница)