КОВИН

Већина истраживача се слаже да је овде заправо било утврђење Контра Маргум (лат. Contra Margum), које се помиње у писаним изворима, а које се налазило насупрот каструму Маргум (лат. Margum), на десној обали Дунава. Такође, постоје писани трагови да је ово утврђење током времена носило називе Castra Augusto Flaviciusa и Constantin, односно, да је служило царевима Флавијусу и Константину.

У средњем веку, подручје Баната представља пограничну област Краљевине Угарске, најпре према Бугарској, Византији и Србији, а затим и према Отоманској држави, па је његова историја испреплетана бројним пограничним сукобима, ратовима и походима. Зато је свако веће насеље добило и своје утврђење, било у виду каструма или мањих кастелума. У првом раздобљу од краја 10. до краја 13. века, формирају се жупанијске тврђаве. То су војно-економски и религијски центари у виду дрвеноземљаних утврђења великих спољних димензија, каквих је на самом простору Баната забележено четири, а међу којима је био и Ковин. У писаним изворима Ковин се први пут јавља 1073. године као утврђени град Castrum Keve, а већ 1153. године као утврђење и главно место Ковинске жупаније, под називом Quеwеn. Ово утврђење највероватније је страдало током најезде Монгола, чији се један део снага на овом месту пребацио са леве на десну обалу Дунава. Ту претпоставку подупиру пронађени трагови јаког пожара из средине 13. века, након чега је за дуже време замро живот у насељу.

Друго раздобље у развоју овдашње војне архитектуре обухвата период од почетка 14., па до средине 16. века, који је обележен жестоким турско-угарским сукобима у области Подунавља. Како се у њима све више употребљава ватрено оружје, јавља се потреба за градњом нових типова утврђења, која се од фортификација ранијег периода разликују и по облику и по димензијама, док се као грађа искључиво користе трајни материјали-опека и камен.

Док је био у власти Мађара, Ковин је представљао најстарије српско насеље у Банату. Срби насељени у Ковину добили су 1404. године повластице од угарског краља Жигмунда и држали Ковин до 1428. године. Након напада султанових снага на Деспотовину и првог пада Смедерева 1439. године, уследио је и напад турских одреда на погранична угарска насеља на супротној, банатској обали Дунава. Турске снаге разориле су тврђаву Ковин и околно градско насеље, што је резултирало првим померањем српског живља из овог места према севернијим деловима Угарске. Један краћи период, тврђава је била и у саставу Деспотовине. Према летописима, деспот Лазар Ђурђевић заузео је Ковин 1457. године, а тек у марту 1458., Ковин и околне тврђаве из региона вратио је под угарску власт Михаило Силађи. Исте године, Турци су спалили и поробили слободну краљевску варош Ковин, па је краљ Матија Корвин Србе из Ковина преселио у близину Будима.

Под турску власт тврђава Ковин коначно пада 1551., након чега све више губи своју важност и значење. За време турске владавине, Ковин је био седиште бега у саставу Темишварског пашалука. У јуну 1604. године овим простором прохујале су јединице мађарске царске војске и заузеле ковинску тврђаву, коју је бранило 800 Турака. Нешто касније, податак из 1626. показује да је посаду ковинске тврђаве сачињавало 1.000 коњаника и исто толико пешака.

У 18. веку, након аустријско-турског рата који је вођен од 1737. до 1739. године, Турска је опет са својим северним границама избила на Саву и Дунав. По одредбама Београдског мира, Аустрија је задржала Тамишки Банат, коме је припадао и Ковин, али је, између осталог, морала порушити и евакуисати све тврђаве уз Дунав према Турској. Том приликом је уништено и утврђење Ковин, од кога су данас опстали само темељи и неколико фрагмената камених бедема.

Тврђава је саграђена на лесном узвишењу чији плато је био за неких 8-11 m вишљи од околних дунавских ритова. Могло јој се прићи само са северне стране, узвишеном гредом којом се данас пружа урбано језгро савременог града, док су западна, јужна и источна страна платоа биле окружене плавним подручјем Дунава. Како је тврђава у 18. веку сравњена са земљом, о њеном изгледу сазнајемо претежно из историјских извора. Приказ основе утврђења из најмлађе фазе градње сачуван је на цртежу италијанског грофа Марсиљија из 1726. године, који је као изасланик у времену турских ратова мапирао комплетну Хабзбуршко-Отоманску границу. Према скици, тврђава је била готског типа, а састојала из два дела одвојена одбрамбеним јарком. Северни, већи део утврђења, је захватао правоугаони простор димензија 150 x 130 m, чија се дужа оса простирала у правцу северозапад-југоисток. Улаз у овај део утврђења налазио се на средини северног бедема, а остаци његових зидина се могу пратити на западној и северној ивици платоа.

Током истраживања, овде су откривени делови некрополе из 11.-12. века, размештени око зиданог објекта чија је функција вероватно била сакралног типа. Из историјских списа зна се да је у тврђави постојала црква посвећена Богородици, а половином 14. века и францискански самостан. Данас се на овом простору налази хотел „Стари град“ и парк са макетом дела тока Дунава. Јужни део тврђаве, који је скоро уништен, имао је основу неправилног троугаоног облика. Од њега су још једино сачувани темељи зидова куле са пиластрима из 15. века и мањи део бедема. Тренутно су на овој кули у току археолошки радови, док су претходна заштитна и сондажна истраживања тврђаве вршена 1968., 1986. и 2003. године.

Коришћени извори

• Остаци тврђаве, Информациони систем непокретних културних добара
• Мирјана Детелић, Епски градови -Лексикон, Балканолошки институт САНУ, Посебна издања 84, Београд 2007.
• Золтан Чемере, Утврђења и фортификације на тлу Баната од 10. до 16. века, Одсек за историју Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 2016.