У сенци пирамиде Ртња
У селу Врмџа надомак Сокобање, налази се импозантна стена необичног облика са остацима некадашње истоимене тврђаве, знане још и као Латин или Латински град. Позиционирана на скоро подједнакој удаљеностих од оближњих утврда Сокограда и Бовна, средњовековна тврђава Врмџа имала је изванредан положај са кога се у потпуности могла контролисати читава Сокобањска котлина.
Претпоставља се да је настала у 3. веку, као римско утврђење за одбрану царског друма који је водио на Блиски и Средњи Исток. У 6. веку, византијци су је додатно дограђивали како би се одбранили од надирања словенских племена. Касније, Врмџа се помиње у 14. веку као утврђено станиште богатих властелина, који су, у то време, трговали са дубровчанима. Претпоставља се да је град пострадао 1413. године када га је самозвани султан Муса, разорио заједно са бројним околним тврђавама. После пада српске деспотовине под османску власт, Врмџа се још једино помиње у турским књигама пореских обвезника.
ГОРЕ: Мапа локалитета
ГОРЕ: Поглед са Латин града на село Врмџу и Сокобањску котлину
Стратешки смештено на узвишењу званом Градац, врмџанско утврђење се пружало правцем североисток – југозапад у дужини од 100 до 120 метара. Град је некада био опасан са три реда ниже постављених зидина, а на улазу се налазио покретни дрвени мост. Унутар бедема је постојала додатно утврђена цитадела у којој је живео властелин са породицом. Данас је тврђава Врмџа скоро у целости уништена, јер је после њеног разарања, камен у великој мери одношен и коришћен као грађа. Остали су једино фрагменти бедема и кула који се могу пратити по остацима камена и малтера. Тако се на северној страни локалитета могу видети рушевине средњовековног зида дужине 6 до 8 метара и висине до 1 метра, док се на највишем каменитом делу узвишења назиру мањи делови донжон куле, саграђене на веома стрмој литици. На северозападној страни су остаци једне грађевине, вероватно куле, димензија 7 пута 5 метара, која је контролисала долину Врмџанске река, где је сада изграђено неколико десетина кућа.
ГОРЕ: Клисура Врмџанске реке и масив Ртња виђени са врха Латин града
Иако се данас на овом локалитету не може видети много од некадашње моћи Латинског града, налази мештана у виду римских цигала са бројевима, делова копаља, стрелица, кованог бакарног новца и људских костију, сведоче о његовој богатој и бурној прошлости. У сваком случају, посета овом историјском месту сигурно неће никога оставити равнодушним, јер се са његових стеновитих литица пружају прелепи видици на венце околних планина Озрена и Девице, на моћну пирамиду Ртња, на сеоске куће окружене њивама и воћњацима, и Врмџанску реку са вијугавим редовима врба и топола.
ГОРЕ ЛЕВО: Узвишење Градац са остацима тврђаве налази се у центру села
ГОРЕ ДЕСНО: Многобројни посетиоци долазе да посматрају заласке сунца са врха некадашњег града
Опис тврђаве
„У крајњем куту моравичке долине а на северозападној страни њеној стајала је у почетку петнаестога века, када се, око 1402, почињу догађаји овога приповедања, на каменитом гребену који се из брдске косе са северне стране ове долине издваја и пркосно полази пут ње — тврда и велика кула, опасана у три реда јаким зидовима који на лик градских платна даваху свему изглед подобре тврђаве. Али се та кула не издвајаше од осталих својих друга у другим тврђавама јачином и пространству својим толико колико складношћу и лепоту, милином коју изазива у путникову оку кад је угледа још из далека с моравичке равни кад што и преко трговишких, у лепим дрворезима богатих зграда. То је била, за оно доба на гласу, Врмџа.“
(Из књиге Андре Гавриловића „Деспотова властела : роман из српске прошлости“)
ГОРЕ: Плодне оранице и воћњаци простиру се свуда унаоколо
Пад Врмџе
„Муса долете Врмџи и груну на њу, али — би одбијен.
У Врмџи је сада заповедао трговишки ћефалија Богдан који скупи своје људе из Трговишта па му се придружише и они који оставише Лобојевића кад он предаде Соколац Хамзи бегу.
Муса страховито закрвави очима и спремаше нов јуриш, али му један од његових старих паша рече да ваља снагу штедети за веће градове, а ове ће жеђу принудити на предају, јер је нађена жица којом са северне стране од винограда иде вода у Врмџу па је пресечена и вода одвраћена.
Муса приста и причека. Али ћефалија Богдан, кад виде да је град остао без воде, не хте чекати да њега и његове људе жеђ изнури и ако би могао трпети неколико дана јер бејаше нешто мало снега. Зато Богдан спреми своје људе, и једне ноћи испаде са њима из града на Турке. Они се збунише, али им Муса прискочи у помоћ и сви опсађени, замењујући своје главе, изгибоше поред јуначног Богдана. Тако паде и Врмџа.“
(Из књиге Андре Гавриловића „Деспотова властела : роман из српске прошлости“)
ГОРЕ ЛЕВО: Планинари на врху Латин града
ГОРЕ ДЕСНО: Стара кућа од набоја у подножју литица
Легенде о Врмџи
„Сат и по на северозапад од Бање, на једној кречној стени, у селу Врмџи, имају зидине од старога града Врмџе. Зидине су те јако порушене. О постању и паду овога града задржала се по нека и нека реч у народа у околини. Тако се говори: да су га зидали латини; да је све човек до човека стајао и додавао камење један другом до горе на врх. Од силних терета, што је теглио народ, кад се тај град градио, веле, да је дете у мајци проплакало.
ГОРЕ: Масивна стена на чијем врху је некада био Латин град
Песма једна додаје да је град овај градио један човек, и назива га само „један добар јунак“. Кад га је начинио, благо силно похарчио, и народ упропастио кулуком, онда се, вели, покајао:
„Што ће мени кула од камена?
Мајке немам да ми у њој седи,
Сеје немам да ми воду носи,
Љубе немам да се по њој шета.
Отеретих јадну сиротињу
Док наградих оваку бездају,
И у мајци сироче процвиле.
Ja потроших благо за недраго,
На висину воду сам извео,
А оставих сиротињу жедну.“
ГОРЕ ЛЕВО: Стеновите литице плене својим необичним облицима
ГОРЕ ДЕСНО: Остаци бедема на северној страни узвишења
Вода је, веле, била на чункове доведена једном косом из далека. Кад је непријатељ, после, отимао Врмџу, није могао ускратити воду опседнутима. Баба их научи како да дознаду куд пролази вода. Каже им да коњу ajгиpy не даду воде за 9 дана, па онда да га поведу онуда куда мисле да је проведена вода. И где коњ стане копати ногом и рзати, ту да траже водовод. Тако су урадили, и нашли су воду, пресекли је, и град се предао.“
(Из књиге Милана Ђ. Милићевића „Кнежевина Србија“, издата 1876. године)
ГОРЕ: Однедавно је стена са остацима тврђаве осветљена ноћу, што представља посебну туристичу атракцију
Истражите оближње тврђаве
Сокоград
Петрус