ЈЕЛЕЧ

Када су тежње Немањића окренуте према југу почеле да се остварују, овај крај је остао дубоко у унутрашњости српске државе, те је Јелеч као војно утврђење постепено замирао. У 13. веку припадао је краљу Стефану Урошу I  (1243–1276), а архиепископ Данило II га наводи као један од летњиковаца краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316).

Нажалост, управо је овде, на стрмовитим литицама близу утврђења, 1282. године окончана владавина Стефана Драгутина као краља Србије. Према речима архиепископа Данила, „када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечом пао је са коња и сломио ногу“. Своју несрећу краљ је прихватио као знамење за покајање, „ране по заслузи“, јер је насилно збацио оца с престола. Због тога је исте године на сабору у Дежеви, Стефан Драгутин препустио владавину млађем брату Стефану Милутину (1282—1321). Остало је записано да је Милутин својој задужбини, манастиру Св. Стефана у Бањској, даровао „под Јелечем село Гошево”.

У доба слабљења централне власти и формирања српских феудалних области, Јелеч је најпре био у оквиру државе хумског кнеза Војислава Војиновића, а затим га је кратко време држао његов синовац жупан Никола Алтомановић. Касније, према Мавру Орбинију, град припада Вуку Бранковићу. Међутим, иако се налазио на границама ових области, нема помена да је Јелеч у време распада српског царства служио великашима као војно упориште.

Турским продором у српске земље Јелеч поново добија на значају. Османлије га освајају 1394, након чега постаје центар истоименог вилајета, војно-административне јединице која је означавала област мању од санџака, а већу од нахије. У турским пописима први пут се јавља 1455, а последњи 1516. године.

Међутим, изгледа да је у то време Јелеч ипак био више војни него административни центар, јер се град не помиње као седиште турског намесника који је управљао овом облашћу. Осим тога, привредни живот Јелеча, уколико је уопште постојао, био је кратког даха. Оснивањем Новог Пазара, који се налазио на главном путу, довео је до напуштања цивилног насеља Подјелеча. Коначним падом деспотовине и средњовековне босанске државе, дошло је до померања турске границе према северу, након чега је војно утврђење на планини Рогозни изгубило на значају. Као покрајинско утврђење Јелеч се помиње 1530. године, а 1690, у време аустро-турских ратова, бива обновљен. Коначно је напуштен у 18. веку, да би већ век касније био у рушевинама.

Од Новог Пазара до Јелеча стиже се клисурастом долином реке Јошанице, преко Жуњевића, Беланске и Грубетића. Тврђава се налази на Великом кршу, северозападном огранку Црног Врха, који се уздиже између села Отеса, Војковића и Беланске. Јелеч је био жупски град од стратешког значаја, подигнут на високој и скоро окомитој стени, па је самим тим имао доминантан положај и представљао одличан видиковац. Прилаз граду је био тешко приступачан, а до улазне капије са јужне стране водила је јако стрма стаза у серпентинама. Није потврђено да је постојао улаз и са североисточне стране, са које је лакши приступ, јер тамо, изгледа, није било куле која би га штитила.

Јелеч је релативно малих размера. Његова јужна страна дугачка је око 45 m, а источна 35 m. Остаци града су релативно добро очувани. Основа града је облика неправилног трапеза и прати конфигурацију терена. Опасан је јаким изломљеним и кривудавим зидом, грађеним само од правилно обрађених квадрата. Одбрамбену моћ фортификације појачавале су куле полигоналног облика на источној и западној страни, док је једна од њих вероватно накнадно дозидана. Унутар утврђења налази се велика цистерна, остаци просторија за становање са отворима за прозоре на јужном зиду града, као и више мањих објеката очуваних у траговима.

Испод утврђења, на североисточној и југоисточној падини, пружало се подграђе – Подјелеч или Мали град. Подграђе је делом било утврђено. На седластом превоју, на југоисточној страни, налазило се неутврђено насеље, у каснијим изворима помињано као трг. Према Бањској повељи, у подграђу се налазила Спасова црква, чије име данас носи падина која се простире ниже старог града. Мало изнад налазе се три бунара, која су у међувремену пресушила. Један од бунарских отвора је покривен каменом плочом у којој је издубљена кружна рупа пречника пола метра.

Коришћени извори

• Александар Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној гори и Македонији, Просвета 1950.
• Мирјана Детелић, Епски градови -Лексикон, Балканолошки институт САНУ, Посебна издања 84, Београд 2007.
• Средњовековни град Јелеч, Информациони систем непокретних културних добара