БОРАЧ

Седиште борачке власти

У долини реке Груже, на самој ивици данашњег села Борач, уздижу ce стрме, вулканске стене Борачког крша, на чијем врху леже остаци истоименог средњовековног утврђења. Иако нема података када је град Борач подигнут, истоимена жупа, чије је средиште био, помиње се још у првој половини 13. века. Свој највећи успон Борач доживљава у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића, када представља једно од најзначајнијих утврђења Деспотовине у коме се налазило седиште такозване „борачке власти“. О његовој тадашњој важности и величини говори податак да је као метропола био уцртан на млетачкој мапи из 15. века. Испод града, у подножју литица Борачког крша, налази се црква из 14. века и изузетно добро очувано старо гробље, који се, заједно са тврђавом, налазе под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Област данашње Груже, која се у средњовековним изворима појављује као жупа Борач, први пут улази у састав српске државе у 9. веку, након победе кнеза Властимира (830. – 851.) у рату са бугарским архонтом Пресијамом (839. – 842.). Већ за време властимировог сина Мутимира, област потпада под врховну власт Византије, а од 10. века трпи константна пустошења Бугара и Угара. Овај период веома нестабилних историјских прилика и честих прелазака из руке у руку различитих освајача завршава се 1183. године, када велики рашки жупан Стефан Немања поново присаједињује територију жупе Борач, након чега је додељује својој задужбини – манастиру Жичи.

ГОРЕ: Мапа локалитета

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

ГОРЕ: Пут за средњовековни град Борач

Тако се у писаним изворима жупа Борач први пут појављује око 1220. године, заједно са осталим жупама које су у поседу жичког епархијског властелинства. И сам град Борач, који је био њен центар и једно од највећих насеља ове области, такође је припадао манастиру Жичи. У наредном периоду, жупа Борач са својим утврђеним градовима Борач и Честин, уз Острвицу на Руднику, имала је велики значај за одбрану српске државе. Све до пропасти Деспотовине ова област носи име Борач, а затим се, са доласком Турака, појављује под именом Гружа.

Није познато када је подигнуто утврђење на Борачком кршу. Претпоставља се да су га, након немањиног освајања крајем 12. века, утврдили и проширили његови наследници, због значаја који је имао за одбрану државе са севера. Од колике је важности био Борач у то време говори податак да је у њему боравио и цар Душан, који је 1354. године ту спремао војску за рат против Угара. Касније, у граду је радо боравио и кнез Лазар, посебно током припрема за напад на Николу Алтомановића, када је и обновио део утврђења. Међутим, први писани помен града је тек из 1389. године, када су га, заједно са оближњим градом Честином, напали и заузели Мађари. О овом догађају сазнајемо из повеље угарског краља Жигмунда Луксембуршког, издате 12. новембра 1389. године код града Некудима у Кучеву, приликом његовог повратка са похода на Честин и Борач.

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач
Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

Горе лево: Борачки крш је вулкански брег нестварног изгледа, који се као какав камени горостас издиже над питомом долином Груже

Горе десно: Поглед на крш  са имања на коме је снимана серија “Мој рођак са села”

Захваљујући новим коповима сребра на оближњем Руднику, Борач добија свој највећи значај у време деспота Стефана Лазаревића, када прераста у једну од најважнијих тврђава Деспотовине и седиште управне “борачке власти”. У његовој близини је пролазила важна саобраћајница која је спајала престони Београд и рударске центре на Руднику са Дубровником. Овим путем је у караванима допремана луксузна роба са приморја, а одлазило српско сребро, злато, кожа, вуна, вино, восак и мед. На то указује и повеља коју деспот Стефан издаје 1405. године “В’ славнем граде Борчи”, у којој Дубровчанима потврђује повластице у трговини. У то време, испод тврђаве се се налазили преписивачка школа и трговачки центар, у које су долазили учени монаси, занатлије и иметници да раде на тврђави и задужбинама.

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

ГОРЕ: Испод Борачког крша, на некадашњем великом и живом средњовековном трговишту, данас се налази центар села Борач

Захваљујући новим коповима сребра на оближњем Руднику, Борач добија свој највећи значај у време деспота Стефана Лазаревића, када прераста у једну од најважнијих тврђава Деспотовине и седиште управне “борачке власти”. У његовој близини је пролазила важна саобраћајница која је спајала престони Београд и рударске центре на Руднику са Дубровником. Овим путем је у караванима допремана луксузна роба са приморја, а одлазило српско сребро, злато, кожа, вуна, вино, восак и мед. На то указује и повеља коју деспот Стефан издаје 1405. године “В’ славнем граде Борчи”, у којој Дубровчанима потврђује повластице у трговини. У то време, испод тврђаве се се налазили преписивачка школа и трговачки центар, у које су долазили учени монаси, занатлије и иметници да раде на тврђави и задужбинама.

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач
Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

Горе лево: На самом врху Борачког крша уздизао се град Борач, који је у 15. веку био најважнија тврђава на шумадијском делу пута од дунавских до јадранских лука

Горе десно: Тврђава је била вешто прилагођена рељефу вулканског брега, а огромне назубљене стене су коришћене као зидине и осматрачнице

Тврђава је изграђена на високом и стеновитом платоу Борачког крша, тако да јој је прилаз био могућ само са северне стране брда, док је са источне литица скоро вертикална. Како на простору тврђаве нису вршена археолошка истраживања, немогуће је прецизније датирати њен настанак, док се изглед утврђења може само грубо реконструисати на основу видљивих надземних остатака. Тврђава има неправилну издужену основу прилагођену конфигурацији терена, која се пружа правцем југозапад-североисток у дужини од око 150 m, док јој је највећа ширина око 70 m. Својом југозападном и југоисточном страном, ослоњена је на оштре и високе стене које онемогућавају приступ, тако да у том делу практично и нема бедема, а утврђене су северозападна и североисточна страна, са које се највероватније и улазило у град. Тако велики простор захтевао је присуство бројне војне посаде, а у случају потребе, ту се могао склонити и део околног становништва. То показује да је Борач имао веома значајну улогу у систему одбране овог дела Србије, нарочито у доба кад је у њему повремено боравио деспот Стефан.

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

ГОРЕ: Остаци бранич куле

Тврђава се састојала из 3 целине: Великог града, Малог града и Цитаделе. Велики град, смештен на североистоку утврђења, био је унутрашњим бедемом подељен на два дела. Мали град је заузимао југозападни део утврђења, а у оквиру њега, на уском каменом узвишењу, се налазила Цитадела. На терену су уочљиви делови бедема, остаци три четвртасте куле, које су ојачавале североисточни бедем, темељи зграда у склопу Малог града и у Цитадели, као и донжон куле, неправилне кружне основе. Уз саму литицу, уочавају се темељи мале цркве унутрашњих димензија 5,5 са 2,5 m, чији су зидови са унутрашње и спољашње стране били обложени сигом, што указује на њену репрезентативну намену.

Коришћени извори

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

ГОРЕ: Црква Св. архангела Гаврила из 14. века

Борачка црква

У подножју Борачког крша, уз литице испод саме тврђаве, смештена је црква из 14. века. У научној литератури води се као црква Св. архангела Михаила, док је у народу општеприхваћена као храм посвећен Св. архангелу Гаврилу. Првобитна црква на овом месту саграђена је између 1276. и 1282. године, у доба краља Драгутина, а њу је 1350., на молбу свештенства и народа, обновио цар Душан. Током своје историје, борачка црква била је везана за имена још неколицине српских владара који су град Борач користили као летњу резиденцију. Обновитељи су били кнез Лазар (1383. године), деспот Стефан Лазаревић, као и велики челник Радич Поступовић. У 16. веку обновио ју је патријарх пећки Макарије Соколовић, о чему сведочи натпис изнад улазних врата. Последњи пут цркву су опустошили Турци за време Таковског устанка 1815. године, да би три године касније, настојањем кнеза Милоша, била поново обновљена. 

Петрус
Петрус

Горе лево: Својом лепотом и квалитетом израде посебно се издвајају јужна улазна врата, настала највероватније у другој половини 18. века

Горе десно: Детаљ иконостаса из 19. века

То је једнобродна грађевина сажетог уписаног крста са куполом на конзолама, припратом и тремом дозиданим у 19. веку. Према фреско натпису над западним порталом, унутрашњост храма је живописана 1553. године, трудом протопопа Јована. Овај натпис се не односи на годину градње, која је могла бити доста ранија. Живопис у цркви се сачувао само фрагментарно, и упућује на руку зографа чији су узори били из критске школе прве половине 16. века. Иконографски прикази се ослањају на традицију сликарства из доба Деспотовине, као што се и поједини елементи архитектуре (фриз слепих аркадица на бочним фасадама) везују за градитељство моравске школе.

Борачки крш са остацима средњовековног града Борач
Борачки крш са остацима средњовековног града Борач

Горе лево у десно: Старо гробље у Борчу убраја се у највећа на Балкану по броју споменика капчара

Старо гробље

Изван црквене порте налази се старо гробље са многобројним надгробним споменицима из период од 17. – 19. века. Ово гробље је некада чинило део првобитног средњовековног гробља, чији се остаци налазе на падини јужно од цркве. Гробље захвата простор од око пола хектара и садржи више стотина надгробних споменика, различитих облика и величине. Сви ови споменици имају заједничке карактеристике у виду облика, орнаментике и материјала од кога су исклесани. Конзерваторски радови на цркви вршени су 1968.–1969., а на гробљу 1999. и 2005. године. 

Галерија фотографија

Истражите оближње тврђаве

Тврђава Треска код Горњег Милановца

Треска

Треска

Тврђава Соколица под Остром

Соколица

Соколица

Подели са другима