ТОПОНИМИ

Објашњења топонима, страних речи и архаизама

Топоним (од грч. τόπος [tópos] “место” + -оним < ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] “име”) означава име географског места (града, села, планине, реке и сл.). Топономастика је наука која се бави изучавањем топонима и сматра се синтезом лингвистике, историје и географије. Проучавајући порекло топонима можемо одредити станишта, завичаје народа, правце њихових миграција и присуство других народа на некој територији.


У топономастици Србије, као и у народном предању, легендама и материјалним остацима чести су помени трагова античких и предсловенских насеља. Осим тога, одавно је запажено постојање великог броја “безимених” утврђења, која се често називају општим именом град, градиште, градина, градац, градачац, грачац и др. Према резултатима археолошких истраживања, утврђења под називом градина најчешће садрже праисторијске, античке и рановизантијске трагове живота и припадају времену пре насељавања Словена, али нека од њих настављају да живе и у средњем веку. Град је ознака за функционално утврђење, а градиште и градац за велико, односно, мало утврђење.

Више од пореклу и значењу различитих топонима можете пронаћи у приложеном појмовнику, као и на означеним линковима.

Тврђава Градац код Крепољина
Градиште код села Градскова

Горе лево: Градац у Рибарској клисури

Горе десно: Градиште код села Градскова

Појмовник

АВАЛА – (тур. havâla) видиковац, место или објекат који има пред собом добар видик и доминира околином

БЕДЕМ – (тур.) насип

ДОНЖОН – доминантна кула у утврђењу

ДУВАРИНЕ – остаци зидина, траг неке грађевине

ГРАД – најчешћа представа о граду у традиционалној књижевности, култури и фолклору формирана је према средњовековном „граду на брду“ европског типа, који је подразумевао јако утврђење на неприступачном месту са црквом, дворцем за властелина (власника града), касарном за војску која га брани, официрским становима, складиштем и цистерном за питку воду. Живот таквог града зависио је у свему од подграђа, трговачког и занатског појаса око града чије се становништво, заједно са сељацима, склањало унутар зидина кад је претила опасност од непријатеља. Када превазиђе тренутне границе и постане неодбрањиво, подграђе је добијало сопствене зидине, што се могло поновити више пута (М. Детелић).

ГРАДАЦ – топоним који означава место са остацима утврђења. Са лингвистичког становишта и према топографским одликама сматра се синонимом за топониме Градина и Градиште. Најчешће означава локалитете са остацима античких и рановизантијских утврђења, где постоје трагови зидане архитектуре, знатно ређе средњовековне чије је име заборављено. У појединим случајевима топоним прелази и на ближу околину. Такав случај је са селом Градац и истоименим манастиром или речицом Градац код Ваљева, крај остатака касноантичког утврђења (М. Поповић).

ГРАДИНА – утврђено место, такође и стари израз за уређену зелену површину, парк, башту, врт; доминантан, теже приступачан вис, заравњен на врху са траговима утврђеног насеља или тврђаве. У појединим случајевима то је само топографска ознака за положај који својим обликом подсећа на остатке порушеног утврђења. Топоним је релативно чест у брдско-планинским подручјима централног и западног Балкана, где је до сада евидентирано преко две хиљаде градина. Најчешће су у питању праисторијски локалитети, а потом налазишта са остацима касноантичких утврда. Под овим називом знатно су ређи средњовековни локалитети, и то углавном они са слабо уочљивим траговима фортификација, који најчешће потичу из раздобља раног средњег века.
У археолошкој науци овим термином означава се одређен тип праисторијских насеобина са траговима земљано-палисадних, односно камених, сухозидних фортификација, или природно заштићених одликама рељефа. Основна им је одлика доминација околином и постојање услова за лако организовање одбране. У хронолошком погледу типичне су за метална доба праисторије. Раст или опадање броја градинских насеља у појединим епохама у корелацији су са временима несигурности или мирним раздобљима. Најчешћи облици су: градине на платоу издвојеног брега са земљаним бедемом или сухозидом; градине на крају рељефне греде, издвојене бедемом, а у појединим случајевима и ровом; градине на заравнима уз руб стрмих стена, брањене са приступачне стране полукружним земљано-палисадним или сухозидним бедемом (М. Поповић).

ГРАДИШТЕ – врста ранословенског утврђеног насеља, карактеристична за подручја ниских брегова или низинске мочварне пределе. Уобичајена су појава на подручјима која су насељавали Словени (Јужна Русија, Украјина, Чешка са Моравском, Пољска и источне области Немачке). Према досадашњим сазнањима на просторима претходне Југославије ранословенска градишта релативно су ретка. Евидентирана су у Посавини, у околини Дервенте, Босанске Градишке, у Маховљанима код Бањалуке и Мрсуњском лугу код Славонског Брода. Према налазима из словенских земаља где су градишта детаљније проучавана постоје поуздани подаци о фортификацијама и архитектури ове врсте насеља. Подизана су у ниским луговима богатим водом и рогозом. Била су обично кружних или четвртастих основа, опкољена воденим ровом и земљаним бедемом са дрвеним конструкцијама и палисадама. По правилу постојала је једна капија којој се прилазило преко дрвеног моста. Поред оваквог равничарског типа постојала су и градишта, слично грађена, и на бреговима изнад река. Уз основно брањено језгро, код већих насеобина, постојало је више одбрамбених линија са земљаним бедемима и палисадама, а постојале су и унутрашње просторне поделе. У планинским пределима централног и западног Балкана уместо подизања типичних словенских градишта, у време досељавања Срба, користе се брањени простори старијих порушених касноантичких утврђења (М. Поповић).

ЂЕРЕКАРЕ – (грч. дерекар) соколар

ЖДРЕЛО – пећина, јама

ЖУПА – котлина, удолина, обично плодно подручје оивичено висовима. У средњевековној српској држави жупе су биле и административне јединице.

ЗАПИС – заветина, потпис, миро, богомоље – истакнуто освештано дрво у селу или његовој околини за које се верује да стоји као заштитник села. Често има урезан крст. Обично је то храст, али се наилази и на јасен, брест, бели дуд и букву.

ЗИНДАН – (перс.) затвор, тамница

КАЛЕ, КАЉАЈА – (тур. kale) тврђава (реч коју често срећемо у саставу, на почетку или завршетку, имена места)

КАСТЕЛ – (лат. castellum, castrum) дворац, замак; мала тврђава, градић, утврђено место

КОСТОЛ – 1. (лат. castellum) тврђава, замак 2. огољени камени простор

КУЛИНА – место на којем се некада налазила кула или њени остаци

МАЛА – (у књиж. јез.) махала – део града или села, градска четврт, заселак; улица, сокак.

МИРИНЕ – (лат. murus) развалине, остаци зида

ОСТРОГ – (старослов.) утврда, тврђава, место утврђено палисадом. Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске речи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или лествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“.

ОПИДУМ – (лат. oppidum, мн. oppida) је назив који су Римљани користили за већа полуурбана или урбана насеља на подручју западне и средње Европе пред крај металног доба. Обично се везује за Келте и њихову културу, али су их градили и суседни народи. Након што се Римско царство стабилизовало, израз је ушао у службену терминологију као административно седиште у провинцијама.

Опидуми су се обично градили на врховима брежуљака, односно настајали су од мањих утврђења која би се касније оградила шанцима, палисадом, грудобраном или каменим зидом. У унутрашности утврђења су грађене куће за становништво, односно цивилни објекти. Као такви опидуми су играли важну улогу у постепеној убранизацији средње Европе.

ПАЛИСАДА – (франц. palissade, (ново)лат. palisatta, лат. palus, — колац, проштац) ограда од прошћа (коља); коље, у горњем делу зашиљено, усађено у земљу усправно или укосо, нарочито код пољских утврђења. Ограда од дрвених при врху зашиљених балвана, греда или колаца, често међусобно повезаних летвама или испреплетеним шибљем. Висина ограде је била од 2,5 до 3,5 метара. Познате су још у праисторији, када су служиле за одбрану насеља, војних логора и тврђава.

ПАРАМУН – (грч. παραμονή) стражара, осматрачница. Топоним средњовековно грчког порекла, од позајмљенице парамун, што значи “стражар, стража”.  На грчком је преведен као παραμονη, а у средњовековном српском задржан као парамоунь.

ПИРГ, ПИРГОС – (гр. πύργος) торањ, торањ тврђаве, кула; кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара и др. (у Ср. веку)

ХИСАР – (тур. hisar) тврђава

ЦИТАДЕЛА – (итал. cittadela) мала тврђава која се налази у већој и служи као главна утврђена тачка целокупног утврђења; тврђава за одбрану вароши; самостално утврђење у граду или унутар веће тврђаве

ЦРКВИНЕ – место где се налазе остаци цркве

ЧОТ – оштар лесни одсечак, врх брега

ЧУКА, ЧУКАРА, ЧОКА – планински врх, али и брдо. Јавља се у Источној Србији.

ШАНАЦ – (нем. Schanze) пољско утврђење, одбрамбени ров, опкоп

ШЕТАЋЕ – (влаш. śetaće) градиште, рушевине утврђења. Јавља се у Источној Србији.

Београдска тврђава
Манастир Успење у Овчарско-Кабларској клисури

Горе лево: Зиндан капија у Београдској тврђави

Горе десно: Кулина у Овчарско-кабларској клисури

Подели са другима