РАМ

О важности ове локације у доба римљана говоре остаци Римског пута усеченог у литицу испод тврђаве, којим је прошао цар Трајан у свом походу на Дакију. Ту се и данас налази уклесан натпис посвећен богу Јупитеру, који је оставио Гај Лициније Руфин, барјактар седме Клаудијеве легије из оближњег Виминациума. Није познато када је на месту данашње тврђаве подигнута првобитна античка грађевина, о којој је писао још Феликс Каниц у 19. веку, не бавећи се њеним подробнијим описивањем. Иначе, у непосредној близини Рама налазиле су се три античка тврђаве, од којих је главна била Ледерата на десној обали Дунава, док су на левој били Харам на месту данашње Банатске Паланке и једно мање утврђење на острву Сапаја. Ова тврђава Харам, од које данас нема остатака, се помиње најпре у извештајима угарско-бугарских ратова с краја 9. века, а затим 1128. године, и то као византијско утврђење у ратовима између краљевине Угарске и Византијског царства за контролу средњег Подунавља.

Након што су Турци овладали српским крајевима, кренули су на краљевину Угарску и освајање Панонске низије. У циљу заштите десне обале Дунава, турски султан Бајазит II (1480—1512) је 1483. године срушио део заштитних зидова првобитне античке грађевине и око ње саградио потпуно ново утврђење прилагођено борби ватреним оружјем. То је Рам учинило једном од првих артиљеријских тврђава на овом подручју, а самим тим и једну од најстаријих те врсте у Србији. Стратешку важност тврђава је имала све до турског освајања Београда 1521. године, након чега се граница турске империје помера даље на север. Тврђава Рам тада губи свој значај као погранична утврда и бива препуштена зубу времена, али само место наставља да се развија као трговачки центар.

Од краја 17. и током целог 18. века, за време честих Аустро-турских ратова на средњем Подунављу, Рам поново добија на значају као стратешко упориште. У том периоду тврђава је више пута прелазила из руку Tурака у руке Угара, и обратно, а свака страна ју је преправљала и дограђивала према својим потребама. За време Кочине крајине 1788. године, тврђава је била знатно оштећена приликом експлозије муниције. Том приликом је изгинула малобројна аустријска посада предвођена бароном Ло Престијем, која се јуначки супротставила небројено већој турској сили, а он је остао упамћен као „Херој од Рама“. Након овог догађаја тврђава замире до половине 19. века, када се Турци коначно повлаче. Последњи пут тврђава је коришћена током Првог светског рата, када су је као заклон користили српски војници супростављајући се немачким трупама под вођством фелдмаршала фон Макензена, које су овде први пут прешле у Србију. Рамска тврђава je била предмет интересовања многих путописаца из 16. и 17. века, а прве детаљније записе оставља чувени турски путописац Евлија Челебија, описујући је као веома јако утврђење.

Тврђава је имала више од 40 топовских места на кулама и бедемима, што је сврстава у ред веома моћних артиљеријских фортификација из тог периода, иако сама по себи није велика. Основа тврђаве је облика неправилног петоугла, максималног унутрашњег распона 25×35 m, и могла је да прими посаду од сто и више војника. Са спољне стране утврда је била опасана са два нижа бедема (ескарпа и контраескарпа), између којих је био широки опкоп преко кога је водио покретни мост, док је улаз био кроз бранич кулу на југозападном углу. Ова кула је имала три спрата и две платформе на врху, и у њој је боравио заповедник тврђаве.

Поред донжона, тврђава је имала још четири куле различитих основа, али сличних по архитектонској концепцији. Све куле су имале приземље, два спрата и платформу на врху, а на свакој етажи су била по три отвора за топове или пушкарнице. Осим тога, на гоњим спратовима кула су била зидана ложишта са малим отвором за димњак, што је у то доба било револуционарно решење грејања. Шетна стаза бедема и кула је са спољне стране имала парапет са зупцима за заклон стражара, а на донжону, изнад улаза, се налазила једна машикула кроз чији отвор се бацало врело уље и камење на непријатеља. Тврђава је грађена од ломљеног камена у добром кречном малтеру, а коришћена је и опека за сводове. Ширина и дебљина бедема је различита и креће се од 1,87 m до 3,35 m.

У централном делу тврђаве налазе се остаци кружног објекта преомера 11 m, за који се дуго мислило да су остаци џамије. Тек су најновија истраживања показала да је у питању античко-византијска гробница, за коју се претпоставља да садржи земне остатке непознатог римског војсковође, можда баш горе поменутог Гаја Лицинија Руфина. На то указује и постојање степеница које су од овог сакралног објекта водиле наниже, до римског пута и натписа у стени. Маузолеј је био наткривен куполом и без улаза или било каквих других отвора, а около њега се налазио бедем квадратне основе. Осим спољаших зидова, Турци га приликом градње тврђаве нису дирали, али су над њим у 17. веку подигли полигонални објекат, који је преузео улогу главне куле уместо руинираног донжона.

У непосредној близини тврђаве ce налазе остаци каравансараја, а нешто ниже и хамама, што указује на постојање подграђа. Ови објекти грађени су у исто време кад и тврђава, а служили су за смештај и окрепљење путника и трговаца у мирнодопским временима. Трговци су у приземљу овог објекта излагали своју робу пореклом из Аустроугарске и Турске царевине, а спрат је коришћен као коначиште. У новијем периоду, у оквиру зидина некадашњег каравансараја, подигнута је православна црква посвећена Светом архангелу Михаилу.

Прва археолошка истраживања тврђаве вршена су 1980. године, када је Републички завод за заштиту споменика културе предузео сондажна ископавања и потпуно архитектонско снимање објекта. Од разноврсног покретног археолошког материјала који је пронађен приликом најновијих ископавања и рестаурације утврђења, највише има керамичких, бронзаних и стаклених посуда, затим велика количина артиљеријске муниције у виду гвоздених бомби, ђулади за топове и камених кугли различитих величина, неколико веома старих пушака, као и три изузетно ретка бронзана фењера. Међу налазима има и доста луксузних предмета, као што су кинески порцелан из 16. века и бројне керамичке луле за дуван, од којих су неке врхунског квалитета, израђене у царским радионицама у Истанбулу. Сви ови налази говоре о једном бурном животу на овом простору у раздобљу од касне антике па све до Првог српског устанка. Мањи део пронађеног материјала изложен је у згради основне школе, преко пута цркве и каравансараја, и доступан је посетиоцима.

Коришћени извори

• Рамска тврђава, званични сајт
• Горадана Симић, Зоран Симић, Град Рам, Саопштење XVI, Београд 1984.
• Тврђава Рам, Информациони систем непокретних културних добара