КОЗНИК

Господар Расине и Жупе

Када се од Александровца крене на запад, друмом који преко северног обода копаоничког масива води ка Јошаничкој бањи и даље у долину Ибра, наилази се на импозантан вис на чијем врху се уздижу остаци утврђеног града Козника. Познат као тврђава са једним од географски најистакнутијих положаја у Србији, Козник се, такође, убраја међу најочуванија и свакако најлепша остварења српског средњовековног одбрамбеног градитељства. Као и о већини утврђених градова из тог периода, и о настанку Козника се веома мало зна, али недостатак историјских података надомешћују бројне занимљиве приче и легенде које вековима буде машту путника и путописаца све до данашњих дана.

Тачно време настанка града није познато, али се претпоставља да је саграђен у другој половини 14. века, у време појачане опасности од напада Османлија, као седиште неког од моћних српских великаша. У народу је остало предање да га је основала „Проклета Јерина“, а да га је саградио неимар Најдан. Подигнут на месту где се жупско виногорје сустиче са планинским масивима Копаоника и Жељина, својим изванредним стратешким положајем доминирао је над долином Расине и важним путем који је њоме пролазио. Први помен „племенитог“ Козника у историјским списима је из 1381. године, као место издавања повеље кнеза Лазара Лаври Св. Атанасија на Светој Гори, у којој је овом манастиру дао годишњу помоћ од 100 литара сребра. Познато је да је 1402. године у Кознику боравила кнегиња Милица, а три године касније и њен син деспот Стефан Лазаревић.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Остаци горњег града били су опасани бедемом са осам одбрамбених кула

Сматра се да крајем 14. и почетком 15. века град постаје средиште жупе Расина, а да га је утврдио и користио тадашњи господар жупе, властелин Радич Поступовић, челник деспота Стефана Лазаревића, а касније велики челник деспота Ђурђа Бранковића. Поседи велможе Радича, који је уз то био и велики ктитор, простирали су се широм Србије, а забележено је да му је деспот Ђурађ потврдио имања која је овај имао и у време деспота Стефана, међу којима су два села у непосредној близини града Козника – Будиловина и Милентија. Упамћен по својој храбрости, одлучности и мудрости, Радич Поступовић опеван је у епској народној поезији под именом Раде Облачић или Облак Радосав, па чак и као Рајко од Расине.

ГОРЕ: Козник је саграђен на стрмом, купастом узвишењу на надморској висини од 920 метара

Турци су овладали Козником 1433., а враћали су га на кратко деспоту Ђурђу 1444. и 1451. године. Због свог стратешког положаја град није био спаљен и порушен као већина околних утврђења. Све до друге половине 16. века у тврђави је боравила стална војна посада, када се због продора Османлија у средњу Европу граница помера даље на север, а Козник губи на свом значају. Крајем 17. века, тачније 1689. године, Козник заузимају српски устаници, што указује да је тада још увек био активно утврђење. И након тога, све до почетка 19. века постојала je нахија Козник, а по ослобођењу од Турака Кознички срез са седиштем у Брусу.

ГОРЕ ЛЕВО: Поглед са тврђаве на долину реке Расине

ГОРЕ ДЕСНО: Остаци једне од мањих, источних кула, која је служила за ојачање обимних зидова

Козник припада групи утврђења насталих у време Моравске Србије. За разлику од већине градова из тог периода као што су Крушевац, Сталаћ и Смедерево, који су подигнути крај питомих равница, Козник је, по старим градитељским обичајима, саграђен на стрмом, купастом узвишењу на надморској висини од 920 метара. Град је био неправилног облика, са осам кула различитих димензија и јаким бедемом који је пратио конфигурацију терена. Две највеће куле на северној страни служиле су и за становање, с тим да је она која се сматра донжоном у време градње имала четири етаже и била висока 18 метара. Северозападна кула, првобитно предвиђена као улазна, у току градње је зазидана, тако да је једини улаз био на североисточном зиду.

ГОРЕ ЛЕВО: Северозападна кула у којој је још током градње зазидан улаз

ГОРЕ ДЕСНО: Детаљ зида северозападне куле

У јужном делу утврђења налазило се огњиште поплочано опеком и систем за снабдевање града водом. Наиме, атмосферска вода се прикупљала у кружној цистерни пречника 5 метара, која је са унутрашње стране била облепљена дебелим слојем глине. У њој су се налазила четири бунара озидана плочастим каменом, док је читав међупростор био испуњен филтером од шљунка. Занимљиво је споменути, да се, у време истраживања града, у три од четири бунара још увек налазила бистра вода.

ГОРЕ ЛЕВО: Поглед са Козника на врхове Копаоника и Жељина

ГОРЕ ДЕСНО: Са највишег дела града поглед досеже чак до пирамиде Ртња на истоку

Обиље покретног археолошког материјала, комада архитектонске пластике моравског стила и делова фресака, као и скелетни гроб са спољне стране зида, говоре о постојању цркве на месту делимично истраженог објекта у североисточном делу града, који припада најстаријем нивоу градње, односно, другој половини 14. века. На благој падини јужно од тврђаве, смештено је подграђе са тргом и једном одбрамбеном кулом, чији се остаци и данас делимично назиру. Археолошки и конзерваторски радови на тврђави извођени су у више наврата, а пронађени артефакти налазе се у Народном музеју Крушевца, у краљевачком Заводу за заштиту споменика културе, док је мањи део у Завичајном музеју Жупе.

ГОРЕ ЛЕВО И ДЕСНО: Данас се на усталасаним падинама око Козника налазе ливаде, виногради и воћњаци

Занимљиви налази

„Непосредно поред улаза у југозападну кулу, на простору не већем од 2 квадратна метра, археолози су пронашли оставу која је садржала 2.275 комада средњовековних стрелица. Стрелице пирамидалног облика, са трном за усађивање у дрвени део, израђиване су од кованог гвожђа. Све откривене стрелице су врло малих димензија – њихова величина се креће од 2,5 до 5 центиметара.
У вези са откривеном оставом стрелица може се довести податак из 1516. године, који говори да је село Стрелар давало тврђави Козник 30.000 стрелица годишње. Стрелице из козничке оставе могу се датовати у наведени временски период.“

(Љ. Васиљевић, Средњовековно утврђење Козник, Фељтон: Репортер из прошлости (17), Штампани недељник Град број 189, Крушевац, 9. децембар 2005, 22. )

ГОРЕ: Козник у смирај дана

Из старих списа

„На север од Нерађе, на десној страни речице Расине, али високо над њом, на једном омчастом чоту, коме се само с једне стране може лашње прићи, озидан је овај чудни градић. За њега се прича: да се на козама вукао камен, кад је он грађен, и да је у кози јаре провречало од тешка терета. Друга опет прича казује да cy они који су га опсађивали, намазали некаким горивом козама рогове, запалили их, па пустили козе уза страну, те се опсађеници од тога поплашили, и предали се.

Чот, на коме је Козник, висок је 2725 стопа, по Ами Бују. Кознику се још одржао зид врло добро; стоје му врата за улазак, и пет четвртастих кула са стране. Унутрашњост му је доста пространа, али неравна због стена на којима је.

С Козника је дивотан поглед на све стране докле само очи могу догледати. Кажу да cy и наши оцеви, за свога ратовања за, слободу, ту држали своју стражу мотриљу, која je пазила на кретање непријатеља.“

(Из књиге Милана Ђ. Милићевића „Кнежевина Србија“, објављене у Београду 1876. године)

ГОРЕ: Козник се убраја у најлепше и најфотогеничније тврђаве Србије

Језеро „Проклете Јерине“

„Козник је у нашем народу познат као Јеринин град. Према предању, подигла га је „Проклета Јерина“, касније прозвана „Силна“, која се памти по својој хладноћи и безосећајности. По њеној заповести и жељи, поред козничког моста, где је данас кафана „Скачак“, била је саграђена велика брана, којом је зајажена вода и направљено језеро. То језеро се простирало на север преко Плеша, све до Митровог поља, где се и сада, у засеоку Чолићи, могу видети везови у виду гвоздених алки за лађе у којима је Јерина некада пловила.

Испод места Скачак, верује се да постоји тунел који је некада водио до утврђења на брду, ниже кога је сакривен још већи подземни град. Према причи, у пролазу се налази златна кочија, али локални мештани не желе много да говоре о томе јер се боје зле судбине. Недавно, један од њих, који се ипак усудио да тражи тајанствени тунел, по његовом открићу, а под утиском шта је све у њему видео и доживео, сишао је са ума и убрзо скончао. „

(Према казивању Јасне Вујисић из села Козница, 2019. године)

Коришћени извори