ВРДНИЧКА КУЛА

На бранику Фрушке горе

Врдничка кула, остатак некадашњег утврђеног града Врдника, налази се на јужној подгорини Фрушке горе, на 400 метара надморске висине, недалеко од истоимене бање. Ради се о фортификацијском објекту који доминира читавим подручјем и са чијег се врха пружа фантастичан поглед на околне шуме и сремску равницу. Кула је била централна тачка утврђења, осматрачница и последња линија одбране, али ипак само део добро утврђеног комплекса који цео завређује пажњу. Данас је Врдничка кула са обимним зидовима и непосредном околином проглашена за споменик културе од великог значаја и под заштитом је државе као једно од ретких сачуваних одбрамбених утврђења на подручју Војводине.

Историјски подаци о овом утврђењу су врло оскудни. У средњем веку град се помиње у угарским и папским документима под именом Castrum Rednek. Први пут се у изворима појављује 1315. године као један од поседа Калочког епископа Димитрија, када је остaло забележено да од исте године Врдник има право да одржава недељне сајмове, што је била важна привилегија у то доба. Међутим, претпоставља се да је на овом месту постојало утврђење још из много ранијег периода. Наиме, приликом истраживања самог локалитета, откривени су предмети из доба римске тетрархије и цара Проба (276.—282. године) који је управљао делом Римског царства из Сирмијума. Ово указује да је првобитно утврђење на овом месту подигнуто као осматрачница или предстража самој престоници и било је саставни део одбрамбеног система за заштиту од напада освајачких народа који су надирали из правца Баната и Бачке.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Остаци утврђеног града Врдника

Касније изграђено утврђење од којег је остала данашња кула висине 18 метара, настало је у 14. веку. То је класична средњовековна бранич кула са отворима за осматрање околине, која је такође служила и као последње уточиште браниоцима за случај да непријатељ продре у утврђење. Њена улога је вероватно била да штити приступ важном путу који је ишао од Руме и излазио на Дунав код данашњег Раковца, где се можда налазио замак Думбово, средиште опатије. Након продора Турака на ово подручје Врдник је још неко време коришћен као османлијско утврђење. Из сачуваног описа овог краја који је сачинио папски визитатор 1702. године, сазнајемо да је тврђава потпуно разрушена.

Град је имао издужену полукружну основу габарита 50 пута 60 метара са улазном капијом на источном делу бедема у коју се улазило преко покретног моста који је водио преко сувог одбрамбеног рова. Поред капије се налазила улазна кула, изнутра правоугаоне, а споља заобљене основе. На очуваном делу јужног зидног платна и данас се виде ојачања-контрафори. Утврђењем још увек доминира снажна бранич кула, такође издужене полукружне основе, са вратима на првом спрату, до којих се највероватније стизало мердевинама. Зидови су грађени од ″смеђег камена″, а у горњим зонама су сазидани од опеке, што, претпоставља се, представља каснију доградњу. Откопавањима, која су пре Другог светског рата вршена испред улазне куле, откривени су зидови који су опасивали подграђе (suburbium), које је зидом било одељено од ње. Tек од 2015. године почела су опсежна истраживања овог локалитета, а сонде које су отваране унутар комплекса говоре о веома интензивном животу утврде која је током векова неколико пута рушена па поправљана и дозиђивана. Међу археолошким материјалом који је откривен том приликом, издвајају се увозни предмети из Италије, стаклене чаше и флаше, те комади мајолике – луксузне трпезне керамике тог доба.

ГОРЕ: Донжон кула је изграђена на највишој тачки и са ње се пружа одличан поглед на околину

Легенда о Радовану и Иконији

У средњем веку тврђавом је заповедао војвода Мирко, који је имао сина Радована и ћерку Иконију. Син Радован је седам година ратовао и није долазио кући. Ћерка Иконија је у међувремену стасала за удају, а била је, у одсутности брата, васпитавана као мушкарац. Добро је трчала, била вешта у мачевању, стрељању из лука. Не знајући коме да је да за жену, војвода Мирко позове јунаке из свих крајева да се са Иконијом такмиче у трчању са јеленом, бацању буздована и стрељању сокола. Ко јој буде раван или бољи од ње њему ће је дати за жену. Од свих јунака, победио ју је само непознати делија са чудним оделом, дугим брковима и брадом. Незадовољна тим незнанцем, Иконија је одбила да се уда за њега. Сипала је отров у два пехара са вином, које су обоје испили. Тада је незнани јунак збацио кабаницу, скинуо браду и бркове и узвикнуо: „Сестро моја Иконија, ја сам твој брат Радован. Све је ово била само шала.“ Тог момента обоје су пали мртви. Када је то видео, и војвода Мирко је од туге и бола умро.