БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА

У старом веку, овим просторима су владала бројна племена Трачана и Дачана. Тако је област данашњег Београда насељавало трачко племе Синги. Након келтске инвазије на Балканско полуострво 279. године пре н.е., келтско племе Скордисци заузима насеље на ушћу Саве у Дунав и назива га Сингидун. Овај назив се може тумачити двојако – као тврђава, односно, град  Синга или као кружна тврђава. Осим имена, од тог древног келтског града до данас је сачувано врло мало материјалних трагова.

Римљани га заузимају почетком 1. века, за време цара Октавијана Августа (27. године пре н.е. – 14. године н.е.), а назив бива романизован у Сингидунум. У то време вероватно настаје и првобитна римска утврда од палисада са земљаним бедемима. Почетком 2. века, за време Трајанове (98. – 117.) или Хадријанове (117. – 138.) владавине, римљани на месту Горњег града зидају правоугаони каструм од камена, чији се остаци и данас могу уочити у темељу североисточног бедема као велики правилни тесаници.

Овај каструм био је седиште легије IV Flavia Felix, која је бројала око 6.000 војника. Након инвазије Дачана 86. године, ова легија је премештена из Далмације у Сингидунум, где остаје активна све до 4. века као најважнија војна формација која се супростављала претњама са друге стране Дунава.

Сингидунум добија статус муниципија половином 2. века и постаје једно од главних насеља провинције Горње Мезије. Важност овог града се огледала у његовом стратешком положају дуж војног пута Виа милитарис, који је повезивао римске тврђаве и насеља дуж дунавског лимеса. Ту се налазило важно раскршће путева који су повезивали  римске провинције Далмацију, Горњу Мезију, Панонију и Дакију, као и мост преко Саве до Таурунума (Земунска тврђава). Његов војнички значај је порастао још више у 3. веку, када је цар Аурелије напустио Дакију, а Горња Мезија добила нове границе дуж десне обале Дунава. У то време Сингидунум постаје средиште хришћанске епископије, а у њему је рођен и цар Јовиан Флавие Клаудије.

Поделом римског царства на Источно и Западно 395. године, тадашњи Сингидунум постаје гранични град у саставу његовог источног дела-Византије. Са његових зидина Византинци су се дуго одупирали најездама разних народа кроз читаво време Сеобе народа. Град је 378. године доживео разарање од стране Гота, а затим и Хуна 441, који су га разрушили и продали становништво у робље. Након распада Хунског царства 454. године, Византинци су га на кратко повратили, да би га убрзо заузели Сармати победивши византијског војсковођу Камунда.

Племе Острогота предвођено владаром Теодориком преузима га 471. године, а Гепиди 488, да би га на крају поново освојили Остроготи 504. године. Након мировног споразума са Остроготима град је припао Источном римском царству. Према сведочењу дворског историографа Прокопија, разрушени Сингидунум 535. године поново је изградио и бедемима опасао цар Јустинијан I, тако да постаје „велике хвале достојан град“. Непуно столеће касније Београд разарају Авари и Словени, након чега једно време остаје напуштен.

На рушевинама античког утврђења настала је прва словенска насеобина, коју већ крајем 9. века савременици познају под именом Београд. Наиме, у писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису из 878. године, јавља се први пут словенско име Белград. Град се тада налазио у склопу Првог бугарског царства, али га убрзо преузимају Византинци. Забележено је затим да су 1124. године Београд преотели Угари, али, како га нису могли одржати, порушили су га при повлачењу и пренели камен у Земун, саградивши тамо ново утврђење. Тридесет година касније, када су Византинци заузели и разорили Земунску тврђаву, вратили су натраг камење и поново саградили Београдску тврђаву. Угари поново узимају Београд 1232. године.

Као део Срема, град коначно прелази под власт Срба крајем 13. века. Наиме, 1284. године угарски краљ Ладислав IV предаје га своме зету српскоме краљу Драгутину, након што је он препустио трон у Рашкој своме млађем брату Милутину. После смрти краља Драгутина 1316. године, Београд наслеђује Милутин, но ускоро њиме поново управљају Угари. Привремено га је држао и цар Душан.

После једног турског пустошења 1397. године, Београд је уз дозволу Угара обновио деспот Стефан Лазаревић. Он око 1403. године пише у једној повељи: „…красњејше је место од древне превелики град Белград и по случају раздрушен и запустијел с’здах јего“. Радови на граду извођени су од 1403. до 1407, а 1405. године деспот је из Крушевца у њега преместио своју престоницу. У том периоду, поновно су утврђене старе зидине града заједно са замковима, а цркве и тврђаве су обновљене, што је помогло да град успешно одолева навалама Турака у наредним деценијама. У ово време Београд је постао уточиште многим балканским народима који су бежали од власти Османлија. Верује се да се број његових становника кретао од 40 до 50 хиљада. Деспот је држао Београд пуних 25 година, све до своје смрти 1427. године, када се он поново враћа у угарске руке.

Турци су први пут опседали Београд 1440. године (султан Мурат II) а други пут 1456. године (Мехмед II). Тада се одиграла чувена Опсада Београда, где је хришћанска војска под вођством Сибињанин Јанка успешно одбранила град од турског напада. Тек при трећем нападу 1521. године, Сулејман Величанствени заузима град. У турским рукама Београд остаје преко 150 година.

Кад су га почетком 18. века заузели Аустријанци, они су га преправили у тада модерну артиљеријску тврђаву. Београд је још неколико пута ишао из руке у руку, све док 1867. године није дефинитивно предат Србима. Пре тога држао га је Карађорђе од 1806. до 1813. године за време Првог српског устанка. Током 19. и 20. века, Београдска тврђава постепено губи свој некадашњи војни значај. За време Првог и Другог светског рата тврђава је тешко пострадала.

Због свог пограничног положаја Београдска тврђава је много пута грађена, рушена и преправљана, тако да су данас једва видљиви трагови најстаријих делова тврђаве. Гледано грађевински, тврђава се развијала на следећи начин: првобитни римски каструм се налазио на простору данашњег Горњег града са делом Калемегданског парка до Париске улице. Ово утврђење је било правоугаоне основе, дужине 560 m и ширине око 350 m. Касније, Византинци и Угари су то античко утврђење уградили у своје средњовековне тврђаве, а његове основе се и данас разазнају као језгро Горњег града.

Главна средњовековна фортификација подигнута је почетком 15. века, када је Београд постао престоница Србије. За деспота Стефана је забележио његов биограф Константин да је много учинио за појачање Београдског града и то у два маха, 1403. – 1407. године и 1427. године. Тада се већ спомиње утврђен замак на западноме углу горње тврђаве и пристаниште на Дунаву, укопано са источне стране доње тврђаве, које помиње и путник Бертрандон де ла Брокијер 1433. године.

Пред опасношћу од Турака Угари су још више утврђивали град. Бакрорез из 1677. године, представља Београд пре но што су га, прво Италијан Карнаро 1696. године за турски рачун, а затим Швајцарац Морис фон Доксат, од 1723-1736. године за Аустријанце, преправљали у модернију тврђаву.

Комплекс београдске тврђаве чине Горњи град, Доњи град и парк Калемегдан. Данашњи облик зидина формиран је крајем 18. века, с тим што је највећи део грађевина и зграда који су постојале у оквиру тврђаве срушен у разним ратовима.

Горњи град је срце тврђаве и њена последња одбрана, место где су живели заповедници града. У доба Римског царства имао је правоугаони облик, у току средњег века његова се површина значајно повећава, али су бедеми и даље паралелни, са бројним кулама за стрелце. Због појаве и развоја артиљерије, Горњи град се проширује, дограђује и утврђује новим системом зидова са троугластим равелинима и бастионима.

У средњем веку у Доњем граду се налазило градско насеље са кућама, црквама, трговима и пијацом. Један део је заузимала и лука за трговачке и ратне бродове, чији је улаз током опсада затваран ланцем. Велика већина Доњег града је срушена или спаљена у разним освајањима и бомбардовањима града. Од преосталих објеката ту су капија Карла VI, која је изграђена 1736. године као свечани улаз у Доњи град, остаци Митрополитског двора и зграда Турског купатила с краја 18. века у којој се данас налази Планетаријум Астрономског друштва „Руђер Бошковић“.

Крајем 19. века, потез између Београдске тврђаве и градског насеља је уређен и претворен у пространи Калемегдански парк. Првобитно, то је био брисани простор који је служио да се лакше уочи непријатељ. Касније, у османско доба ту су се налазили пијаца робова и губилиште на коме су погубљени многи виђенији Срби. Данас је Калемегдански парк музеј на отвореном са бројним споменицима, бистама заслужних грађана и другим вајарским делима наших еминентних уметника.

Коришћени извори

• Александар Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној гори и Македонији, Просвета 1950.
• Др Марко Поповић, Тврђаве и остаци утврђених градова у Србији, ЈП Београдска тврђава, Београд 2009.
• Београдска тврђава, званични сајт