ДИЈАНА

Најранија фаза утврђења, грађеног од земље и дрвета, везује се за долазак првих римских војних формација на Дунав почетком 1. века. Камено утврђење већих димензија подигнуто је крајем 1. века, у време владавине цара Трајана, током припрема за освајање Дакије. Радови су окончани 101. године, истовремено са прокопавањем оближњег Сипског канала. Овим великим градитељским подухватом античких неимара заобиђени су опасни слапови (cataractae), чиме је отклоњена највећа препрека за пловидбу овим делом Дунава. Своју прву већу обнову и коначан облик у погледу димензија утврђење добија крајем 3. и почетком 4. века, када су додати бедеми који од углова полазе према Дунаву, затварајући и штитећи део обале.

Током похода на Балкан Готи су 378. године делимично спалили утврђење, након чега је обновљено као један од важних пунктова за одбрану дунавске границе од варварских упада. Међутим, Хуни су га поново разорили 443. године. Као полихнион Занес (polichnion Zanes) тврђава је изнова реконструисана тек почетком 6. века, у оквиру великих обновитељских радова византијског цара Јустинијана I, како наводи Прокопије из Цезареје у спису „О грађевинама“. Свој коначан слом тврђава је доживела 596. године, током словенско-аварских продора на Балканско полуострво.

Од 1. до 6. века утврђење на Караташу представљало је важну стратешку тачку у овом делу Подунавља. Реч је о највећем помоћном (ауксилијарном) војном логору у овом делу дунавске границе, у којем су током времена биле стациониране различите римске јединице. Захваљујући свом географском положају на излазу из Ђердапске клисуре, утврђење је, поред војне функције – заштите и контроле Сипског канала – имало и значајну привредну улогу. Претпоставља се да је овде постојала својеврсна станица за прихват и спровођење бродова, односно место где је роба са већих морско-речних бродова претоварана на мање речне бродове. На тај начин су утврђење и насеље у Караташу представљали важан трговински центар.

Археолошки локалитет Караташ простире се на 3 ha површине и обухвата војно утврђење, цивилно насеље и некрополу. Само утврђење има облик заобљеног правоугаоника димензија 140 × 136 m, са угаоним кулама и бедемом који је у каснијим фазама обнављања прошириван. Оријентисано је у правцу североисток-југозапад, са краћим странама паралелним са током Дунава. Прва сондажна археолошка истраживања започета су 1964. године и, са прекидима, трају до данас. До сада је откривена готово читава траса бедема, као и све капије и куле. Утврђење је имало четири капије, по једну на средини сваког бедема. Капије су биле брањене полукружним кулама, осим северне – дунавске капије, коју су чувале две тростране квадратне куле. Поред кула у склопу капија и оних на угловима, бедеми су били ојачани са по две куле на јужној и северној, односно са по три куле на источној и западној страни утврђења. У каснијој фази додате су још две куле, када су зидине продужене до саме реке.

У централном делу утврђења налазио се принципијум (principium) са портиком, датиран у период 1–2. века, у коме је било седиште војне јединице стациониране у Дијани. Од осталих јавних грађевина унутар логора препознате су војничке бараке (contubernia) из периода 3–4. века, купатило (latrina) из 1–2. века, житница (horreum) из 1–2. века, рептезентативни објекат са полукружним конхама и базенима у ЈИ делу утврђења, као и касноантичка апсидална грађевина непознате намене.

О степену луксуза Дијане сликовито говоре следећи подаци: улице и подови су рађени од камених плоча и опека, зидови су били малтерисани и декорисани (al fresco), а мноштво пронађених комада равног стакла сведоче о застакљеним прозорима. Водоснабдевање је било регулисано, па су многе грађевине имале подно грејање и просторије за купање. Пун назив локалитета – Statio Cataractorum Diana – потврђен је 1983. године, када је откривен фрагмент вотивног споменика са натписом у коме се наводи да војник легије IV Флавије посвећује споменик египатском богу Тоту.

Изван бедема истражени су остаци обимне и богате некрополе, као и делови насеља које се простирало западно од војног логора. Око педесет метара северно од утврђења, према обали Дунава, налази се добро очувана крипта (мартиријум) ранохришћанске цркве. Основа крипте је уписани крст са трансептом на источној страни и сводним конструкцијама изнад пет ниша. У подножју утврђења откривено је и светилиште посвећено Јупитеру Долихену, које је, нажалост, потпуно уништено приликом уређења обале.

Локалитет је 1983. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а сви до сада истражени објекти су конзервирани.

Коришћени извори

• Караташ (Дијана), Информациони систем непокретних културних добара
• Решење, Републички завод за заштиту споменика културе
• Јелена Ранков-Кондић, „Станица Дијана на дунавским катарактама“, Зборник Народног музеја XIX-1, Београд, 2009. год.