МИЛЕШЕВАЦ

Облик и положај града Милешева

„То је лијеп град на једној литици која се диже окомито до небеског врта. Ово је чврста камена грађевина на један спрат. Само су јој нека мјеста порушена од топовских удараца. Има дванаест кула. Бедеми бастиона и прсобрана су у добром стању и утврђени. Магацини у унутрашњости тврђаве су крцати храном. Има двадесетак пристојних, даском покривених кућа, малу Фатихову џамију, чатрњу, складиште муниције (џебхане), и лијепу гвоздену капију, која се отвара према сјеверу. Има и један подземни водовод којим се потајно доводи вода из ријеке.

Ријека Милешева долази из брда планинске висоравни Дол на територији херцеговачког санџака, протиче испод овог града и улива се у ријеку Лим у касаби Пријепољу.

Ту има градски заповедник (кала диздари), сто педесет момака градске посаде и довољна количина муниције (џебхане).

Варош под градом није толико развијена и лијепа. Има шездесетак разних, даском покривених кућа, џамију, свратиште (хан), десетак дућана и погдјегдје винограде и вртове. Ту се налази у свему до хиљаду добрих момака, који стално воде борбе с Которанима, хватају заробљенике и боре се за вјеру.“

(Евлија Челебија, „Путопис“)

Из старих списа

„Манастир Милешево лежи између Милешевке и косачанске Реке, а око њега су села: Хисарџик, Ceдобро, Косатица и Бјело Бабе. Над Милешевом je крш звани Титеревац, који je у вези са планином Златаре. Више Титеревца je планина звана Промахе, која je покривена боровом горем, а преко једног потока je брдо звано Бискупиће, које je такође обрасло боровом гором. У близини се налази под именем Бискупиће село.

Опростих се са свима, који ме довде допратише и замолих их, да поздраве све Пријепољце и једне и друге вере, па се онда из Милешева кренусмо уз громке узвике сакупљеног народа: cpeћaн пут и живео. Од главног друма до Милешева и одавде сам ишао на коњу краћим путем, да изближе видим градић Хисарџик, а кола су отишла главним друмом и чекала ме на 1 1/2 сих. даљине од манастира Милешева. Прошли смо кроз село Хисарџик, над којим je градић Хисарџик на једном високом, врлетном и тешко проступачном месту. Градић се joш добро држи и има врло леп изглед. Село Хисарџик je доста велико, у њему су становници сви мухамеданци, већином гушави, а има их и суманутих.“

(Тодор П. Станковић, „Путне белешке по Старој Србији 1871-1898″)

Манастир Милешева

Манастир Милешева са црквом Вазнесења Христовог представља задужбину краљевића Владислава, млађег сина Стефана Првовенчаног, који је милешевски храм подигао 1218/1219. године као свој маузолеј. У средњем веку Милешева је заузимала друго место по значају међу српским манастирима, одмах после Студенице. Њен ктитор је 1237. године из Трнова пренео мошти Светог Саве у Милешеву, где је касније и сам сахрањен. У овом манастиру се 1377. године босански бан Твртко крунисао за краља Србије и Босне, док је Стефан Вукчић Косача 1446. године узео титулу херцега од Светог Саве. Током 15. века Милешева је била седиште дабарских архијереја. У 16. веку манастир је располагао са две штампарије набављене у Венецији. Током своје историје више пута је страдао, а крајем 16. века остао је опустошен. Године 1594. Турци су из манастира однели кивот са моштима Светог Саве и спалили га на Врачару у Београду.

Манастирска црква припада типу рашке школе. Реч је о једнобродној куполној грађевини са полукружном апсидом на истоку, наосом са певницама и припратом. Живопис је завршен 1228. године, пре него што је Владислав стекао краљевску круну 1234. године. Фрескосликарство Милешеве сврстава се међу најзначајнија уметничка достигнућа Европе 13. века. Манастир је надалеко познат по чувеној фресци Белог анђела, која је део композиције „Мироносице на Христовом гробу“. Поред Белог анђела, издвајају се и фреска Богородице из сцене Благовести, као и Ктиторска композиција са портретом краља Владислава.

Пећине испоснице

У северној литици подно града Милешевца, налази се пет пећина испосница у којима су некада боравили монаси манастира Милешеве. Међу њима је најчувенија Савина испосница, у којој је, према предању, тиховао први српски архиепископ. Постоји и запис да је у једној од њих у 16. веку, монах у осами – „преписивао свету књигу“. Трагови рукохвата и удубљења за ноге на стенама, те остаци дрвених конструкција, указују да су испоснице некада биле међусобно повезане. У Савиној испосници су и данас видљиви трагови каменорезачког умећа. Изнад амбиса је уклесан крст, ђаконикон и проскомидија, док је изнад њих била фреска Богородице, што указује на постојање олтара. Према речима археолога Славољуба Пушице, то је једини олтар у камену откривен у испосницама Полимља.

У народу су ове пећине од вајкада сматране за култно место, које су, упркос тешком терену, обилазили бројни ходочасници. У једној од пећина је извор чудотворне лековите воде, познате као Савина вода. Према веровању, ова вода се приказује само пред праведнима, док се пред грешницима повлачи. Недавно је до испосница обележена стаза и направљено камено степениште, што је у великој мери олакшало приступ овом светом месту.   

Клисура реке Милешевке пружа се у дужини од 24 km између планинских масива Јадовника и Златара. Одликује се дивљином и врлетношћу, са странама које се окомито спуштају и до 300 метара. Као својеврстан рефугијум за преко 100 врста флоре и фауне, од чега су многе ендемске, проглашена је за заштићено природно добро – специјални резерват природе.