ФЕТИСЛАМ

Први поуздани трагови насељавања на простору данашњег Кладова везују се за римско утврђење Дијана, с почетка 1. века, које се сматра једним од значајнијих помоћних логора​ у оквиру дунавског лимеса. Овај каструм, удаљен око осам километара узводно од Кладова, имао је важну улогу у контроли речног саобраћаја и комуникација кроз Ђердапску клисуру. Поједини археолошки налази указују да је уз војни логор постојало и цивилно насеље (vicus), што сведочи о континуитету живота и изван строго војних оквира.

Може се рећи да је мрежа античких каструма на овом делу дунавског лимеса била доста развијена. У непосредној близини Кладова, на потезу Буторке / Царине, око 500 метара узводно од западног бедема тврђаве Фетислам, налазило се мање касноантичко утврђење. У селу Костол, пет километара низводно од Кладова, подигнути су Трајанов мост и каструм Понтес (Transdrobeta), који је, заједно са утврђењем Drobeta на супротној обали, чинио јединствени систем за заштиту моста. Осим тога, аустроугарски истраживач Феликс Каниц био је мишљења да је и Мали град тврђаве Фетислам подигнут на остацима античког кастела.

Почетком средњег века, Словени овде подижу насеље под именом Новиград. Иако о њему нема много сачуваних података, претпоставља се да се налазило управо на простору касније изграђеног Малог града тврђаве Фетислам. Према историјским записима, Новиград су 1502. године разориле угарске снаге током похода против Османлија. Удружена војска угарских пограничних заповедника прешла је Дунав код утврђења Рам, а затим опустошила и разорила Видин, Новиград и Никопољ, чиме је ово подручје постало поприште честих и жестоких борби у наредним деценијама.

Након освајања Београда 1521. године, Османско царство започело је припреме за продор ка Угарској, ослањајући се пре свега на дунавски правац. Источни крак османске војске предводио је Бали-бег Јахјапашић, са задатком да најпре овлада Северином, стратешки важним упориштем на левој обали Дунава, које је представљало полазну тачку за даље операције према Ердељу. Угарске власти су, сазнавши за ове намере, додатно утврдиле Северин и ојачале његову одбрану.

Како би осигурао контролу пловног пута и створио упориште за дејства према Северину, Бали-бег је 1524. године подигао утврђење на десној обали Дунава, давши му име Feth-i İslâm (Фетислам), што се најчешће преводи као „бедем“, „капија“ или „победа ислама“. Тако је настао најстарији део тврђаве Фетислам, који се данас означава као Мали град. Његовим подизањем заокружена је османска одбрамбена линија на Дунаву према Угарској, коју су, поред Фетислама, чинила утврђења у Смедереву, Куличу, Раму и Голупцу.

Ипак, у савременој историографији постоји и мишљење да је Фетислам подигнут тек након освајања Северина, те да је делом грађен од материјала са разрушене северинске тврђаве. Без обзира на тачну хронологију, Фетислам је убрзо изгубио првобитни стратешки значај, нарочито након даљег османског продора према Ердељу, па се до краја 17. века тек спорадично помиње у историјским изворима.

Знатно више података о тврђави Фетислам имамо из времена аустријско-турских ратова, крајем 17. и током 18. века, када је дунавска граница поново постала једно од кључних европских ратишта. Током Великог бечког рата (1683–1699), аустријске снаге су 1688. године заузеле Фетислам, али су га задржале само до 1690, када је поново дошао под османску власт. Почетком 18. века, у новом ратном сукобу, Аустријанци су 1717. године поново овладали тврђавом, задржавши је све до 1739. године, односно до склапања Београдског мира, којим је већи део северне Србије враћен Османском царству.

У овом раздобљу Фетислам поново добија изразит стратешки значај као гранично упориште на Дунаву. Османлије приступају његовом додатном утврђивању, а већина истраживача сматра да је управо у 18. веку изграђен пространији део утврђења, познат као Велики град, чиме је комплекс добио данашњи обим и фортификациону структуру. Тврђава је још једном доспела под аустријску управу у рату 1788–1791. године, када су је Аустријанци држали од 1788. до 1790, након чега су је коначно напустили.

У време Првог српског устанка војводе у Крајини покушале су да освоје Фетислам, али без успеха. Тек 1810. године око 3000 српских устаника под заповедништвом Петра Добрњца, уз помоћ руских јединица, опколило је кладовску тврђаву са намером да изврши напад. Ибрахим-бег је са својом посадом положио оружје, па су Срби ушли у тврђаву и владали њоме до 1813. године, када су је Турци поново освојили.

Током прве половине 19. века тврђава Фетислам задржала је значајну војну улогу у систему османске одбране на Дунаву. Године 1818. године султан Махмуд II издао је наређење да се утврђење обнови и додатно утврди. Тада су изнад главних улаза — Дунавске, Ороспи и Варош капије — постављене камене плоче са натписима који сведоче о завршетку значајних грађевинских радова на бедемима Великог утврђења.

Иако су Срби успоставили власт у околним областима, Османско царство задржало је право да у Фетисламу држи војну посаду, па је тврђава и даље функционисала као турско упориште на Дунаву. Турска посада напустила је утврђење тек 1867. године, када је султановим ферманом оно, заједно са још неколико утврђених градова, предато српским властима и кнезу Михајлу Обреновићу.

Мали град подигнут је као правоугаоно артиљеријско утврђење димензија 90 × 60 m. Оријентисан је подужном осовином у правцу североисток–југозапад, при чему се његова североисточна страна непосредно ослања на обалу Дунава. Целина се састоји из два дела – горњег и приобалног простора. Горњи простор има правилан правоугаони облик и на угловима је ојачан кружним кулама, које су међусобно повезане бедемима. Бедеми имају троугаона и правоугаона ојачања, која на нивоу шетне стазе са зупчастим круништем формирају проширене платформе за одбрану. На горњи простор надовезује се приобални део, такође правоугаоне основе, који се пружа у правцу Дунава. Његови бедеми су ојачани троугаоним испустима, док се на дунавској страни налазе две четвороугаоне куле. Око утврђења је био организован скривени пут ширине око 7–10 m, затворен спољним одбрамбеним зидом – ескарпом. Унутрашњост утврђења била је заштићена ровом ширине око 5,5 m са контраескарпом зиданом од опеке, преко кога се у утврђење улазило на три места.

Велико утврђење, подигнуто између 1717. и 1739. године, првобитно је имало палисадне бедеме и шест камених бастиона. Замена палисада зиданим куртинама извршена је тек 1818. године. Око утврђења се пружао ров ширине од 13 до 30 m, који се завршавао зидом-контраескарпом од ломљеног камена. И ово утврђење имало је три капије: Варош-капију у јужном бедему, Ороспи-капију у југозападном бедему и Дунавску капију на североисточној страни. Читав комплекс тврђаве био је опкољен, и данас видљивим, дубоким и широким ровом који је био испуњен водом природног рукавца Дунава.

Прва истраживања Фетислама започета су 1973. године, а од 1975. до 1977. вршена су систематска археолошка и архитектонска истраживања Малог града. Том приликом обављени су и конзерваторско-рестаураторски радови на појединим деловима утврђења. Због изградње хидроцентрале на Ђердапу, од 1981. до 1984. године извођени су радови на заштити Фетислама од утицаја успора Дунава. Након изградње хидроелектране Ђердап II и стварања вештачког језера, приобални део тврђаве нашао се под водом, а посебно су угрожене топовске куле изложене променама нивоа Дунава. Тврђава је 1979. године проглашена за споменик културе од великог значаја.

Коришћени извори

• Тврђава Фетислам, Информациони систем непокретних културних добара
• Арх. Гордана Симић, Мало и Велико утврђење Фетислам у Кладову