ЕСЕЈИ

О тврђавама

„Ништа човјеку није важније од свог мира и од среће коју сâм створи. Зато је треба чувати, ту своју срећу, опколити је шанчевима, и никоме не дозволити да је угрози. “

Овако је писао Меша Селимовић у свом роману „Тврђава“, наглашавајући значај мира иако говори и о покушајима главног јунака да изађе из своје тврђаве и пронађе заједнички језик са другима.

Мир и тврђаве су веома слични, чак можемо рећи да су два лица исте тишине. Мир се постиже тишином ума а тврђава је саграђена од тишине камена. Тврђава чува град, мир чува срце. Видљиво је да тврђаве могу опстати дуго, ако успеју да се одбране од освајача. А шта је са миром у средини груди? Тешко се достиже, често му је трајање непредвидиво, испрекидано, подложно новим кидањима, нестабилно. Али, наш главни циљ би требало да буде да му стално тежимо. Да будемо тврђаве.

Од Јерихона, најстарије познате монументалне одбрамбене архитектуре, преко трачанских утврђења (градина, насипа и палисада), римских каструма, средњевековних тврђава које су биле срж и синоним за градове па чак и државе до барокних бастиона утврђења су стајала, бранила се и трудила се да опстану, учећи нас достојанству и самопоштовању, што су предуслови за мир на личном и на колективном нивоу.

Тврђаве не пропуштају све и свакога. Због тога су наизглед ограничене и хладне, али нам симболизују да није ни потребно пропуштати сваког јер се одржавање у времену постиже самосвешћу, самосвојношћу и филтрирањем оног што до нас долази.

Тврђаве не пристају на све услове нити на све предлоге. Исто тако не шаљу изасланике било куда и било коме, нити се нуде. Не намећу се по сваку цену, не причају о себи без питања могу ли. Остају своје за искуства за која сматрају да су само њихова. Отварају се за добронамерне трговце и намернике, за истраживаче, за ђаке али затварају се за надмене, за оне који мисле да су надмоћни, за сујетне, за деструктивно несреће и деструктивно неостварене.

Знај, ако кренеш сујетом на тврђаву, она ће ти одговорити. Ако те тврђава пита за савет шта се у другом краљевству дешава а ти кренеш да причаш о себи, не надај се да ћеш ући. Уколико бомбардујеш тврђаву ђуладима направљених од сопствених умишљености, нећеш ући. Она прима само оне који се радују ономе што стварају, због самог стварања. Због витлања: мачем, речима, нитима, корисности и игре ради. Не да би се испрео перчин хвалисања.

Тврђава ће ти својим оштрим каменим зубима, мерлонима и круништима, исећи твој понос и поравнаће ти уши. Ако јој донесеш дарове кроз жељу да радиш за добро њених становника, мермерних ћелија и камених гена повезаних са тлом, спустиће гард. И мост. И ући ћеш.

Некима је круг зидина суров, назупчен и нарогушен, некима шкриња препуна духовног блага а тврђаве су, у ствари, као огледала, онакве су какав је човек који приђе њиховим кулама чуварицама. У камену се најбоље огледа живот, не у стаклу. Док стакло прима слику дише веома плитко а камен памти све дубоке одјеке векова и како се кроз њих живот кобељао, искобељавао и, ипак, радовао. Стакло одражава тренутно лице а камен лице вечности. У камен се урезује не само одраз него и значење. Суштина.

Тврђава зна шта хоће а шта неће, шта јој прија а шта не. Можете због тога рећи да је искључива. И то је у реду, ако ту појаву тако видите. И вукови су понекад искључиви. Чопор брани своју територију и не толерише уљезе, чак ни друге вукове.

У причама из околине Сталаћа, Маглича и Голупца, у варијацијама народних казивања, помиње се како су вукови долазили до тврђава током опсада или зима, да би тражили храну а онда се њихов долазак уплитао у причу о чувању зидова од злих духова. Било како било, тврђаве су од вукова имале шта да науче. И јесу.

Тврђава ће ти се обратити онако како њој одговара. Како те осећа. Не намећи јој тон. Не намећи јој ништа. Приђи јој као шкољки. И камен је море, само у другом облику.

Тврђава не пристаје на императив и наредбе. По сваку цену чува своје цркве у којима се људи моле. Прима рукоделце и умоделце. И свирце. Све оне који своје дело носе са собом кроз обрадовање. Не кроз образ који желе да потуре изнад њеног.

Међутим, ако јој приђеш са мишљу о служби другима а не себи загрлиће те најприснијим загрљајем које си икад осетио. Јер и она је тамо где јесте због других. Окупља људе унутар својих бедема и држи их заједно да раде једно другоме на корист.

Тврђаве, супротно од опрезности са којом приступају придошлицама, дозвољавају својим грађанима да изађу куд им је воља. Но, где год кренули, схватиће, мир неће наћи нигде ван себе. Шекспиров Хамлет је у замку Елсинор рекао:

„Могао бих да се затворим у орахову љуску и сматрам себе краљем бескрајног простора—да ми само лоши снови не кваре сан.“

Дакле, сан је битан. Онај који дође после дана у коме веземо, маштамо, копамо, певамо. А миран сан имамо када смо заштићено задовољни оним ко јесмо. Тада и јесмо краљеви. Тврђава је ту да нас осети, да препозна наш мир. И да преко њених стожаца стремимо даље у висине. Торњеви кула сежу у небо, али прво морају бити уземљене на земљи.

Не вреди ни нама ни тврђавама да градимо темеље на илузијама. Можемо ићи ван граница логичног ума, али претходно се прво утемељивши на земљи.

У нашим еповима и народним песмама тврђаве су симбол упоришта колективног памћења. Сетимо се само Крушевца и Призрена.

Чак и када се сруше, чак и ако темељи нестану, фортификације и замкови не умиру. Уцртале сву свој камени распоред у тло, давале су и земљи и небу своје кораке, покрете прстију, молитве и наде. Дукате, игле, самостреле, дланове, обећања, заклетве…

Између удолина, на бреговима, у кршевима, на врховима, у равницама, над сливовима, окружене шумама и шумовима, шапатима и папратима, тврђаве су стајале и стоје. Ако су им остали само темељи, чак и ако их више нема, стоје, прошлост се увек враћа, а можемо је изменити својим напорима. Својим витешким, делатним миром.

Аутор текста: Ана Атанасковић

Тврђава одавно уснула

Потражим тврђаву у времену и простору изгубљену. Осетим откуцаје њеног удаљеног, заборављеног срца. Тешко јој пада усамљеност, од људи и неба напуштена.

Кад је пронађем, поздравиће ме својим у тугу уроњеним зидинама. Знам, немо ће да ми исприча причу о свом постојању, о одласку у заборав, о немуштој тишини која је притиска.

Долетећу до ње као птица, залепршаћу крилима да је пробудим. Наредићу облаку да јој сенку негде далеко однесе, сунцу да је загреје. Отвориће очи посивеле од дугог сна и видећу јој још живе зенице.

Она, тврђава коју својим доласком будим, показаће своје лице. И тело, некада витко али чврсто, од кога су се напасници плашили, а у које су њени житељи били заљубљени.

Аутор текста: Владимир Марковић