ПИРОТСКИ ГРАД

Према покретном материјалу пронађеном током археолошких истраживања, закључено је да је ово утврђење постојало између 2. и 6. века. Похарано је и порушено током најезде Хуна у 5. веку, а затим обновљено у доба цара Јустинијана I, који је у периоду од 530. до 552. године обновио чак тридесет утврђења у Ремезијанској области. У историјским списима ово рановизантијско утврђење познато је под називом Квимедава (Quimedava). У 12. веку помиње га и чувени арапски путописац и географ Идриси, као варош Атруни или Атруби. Данашњи назив града јавља се тек у 14. веку, мада је вероватно био у употреби и раније. Претпоставља се да потиче од грчке речи пиргос (πύργος), са значењем „кула“ или „стражара“.

У састав српске државе Пирот први пут улази за време Стефана Немање, који га је држао од 1183. до 1190. године. Велики жупан Вукан у првим годинама 13. века накратко је управљао овим градом. Током 13. и почетком 14. века био је део бугарске државе, да би после битке код Велбужда 1330. године, у време краља Стефана Дечанског, поново припао Србији. У њој остаје и за време царевања Душана и Уроша, као и у доба кнеза Лазара. Град добија на значају крајем 14. века као погранична српско-бугарска тврђава, коју кнез Лазар гради у циљу одбране југоисточних делова кнежевине Србије од најезде Османлија.

У то време Пиротски град се налазио на Цариградском путу, главном трговачком и војном правцу којим су напредовала и турска освајања. Након пада суседне Бугарске, пиротски крај и његово пограничје постају привлачна мета пљачкашких чета које су претходиле османској војсци. О значају Пирота у одбрани кнежевине сведочи и податак да је Лазар у утврђење сместио војну посаду под заповедништвом Стефана Мусића, најстаријег сина челника Мусе и Лазареве сестре Драгане. Тачна година пада града под Османлије није позната, али се то свакако догодило пре освајања Ниша 1386. године. Ипак, војвода Димитрије успева да га поврати, што је био један од повода за Косовску битку 1389. године.

Током прве половине 15. века Пиротски град се налазио на простору сталних српско-османских сукоба. Године 1413, султан Мехмед I предаје град деспоту Стефану Лазаревићу, па Пирот после скоро три деценије поново прелази у српске руке. У периоду од 1414. до 1425. године деспот Стефан наставља изградњу тврђаве, ојачавајући је још једним појасом бедема, чиме формира Средњи град.

Између 1425. и 1427. године, за време султана Мурата II, Пирот поново пада под турску власт. Године 1443. деспот Ђурађ Бранковић, у савезу са пољским краљем Владиславом III и Сибињанин Јанком, успева на кратко да га поврати, током великог похода у коме су са војском од 30.000 људи стигли до Софије. Међутим, већ почетком наредне године, Османлије поново заузимају Пирот, након чега он трајно улази у састав Османског царства.

Турци су град преименовали у „Schir köi“ или „Sarköi“, што у буквалном преводу значи „град-село“. Далеко од граница царства, тврђава временом губи на значају, те је путописци из 16. века, као и Евлија Челебија у 17. веку, описују као запуштену и пропалу. У окриље Србије коначно се враћа 1877. године, када је разорена експлозијом барутног магацина који су Турци дигли у ваздух приликом повлачења. У Српско-бугарском рату 1885. године нова експлозија поново оштећује утврђење, тада коришћено као складиште муниције. Међутим, и поред многих промена и разарања које је током векова претрпео Пиротски град је остао релативно добро очуван.

Иако малих димензија и наизглед неповољног положаја, Пиротски град није био лако освојив. Висока стена и река Бистрица чиниле су природни одбрамбени систем, па се граду могло прићи само са једне стране. Међутим, и тај прилаз био је отежан због подводног и мочварног земљишта. Утврђење се састојало из три целине — Горњег, Средњег и Доњег града — од којих је свака грађена у различитом временском периоду.

Горњи град, који чини утврђена цитадела са бранич-кулом и импозантним двокраким степеништем, изграђен је у последњој четвртини 14. века. Има облик издуженог полигона димензија 50 × 35 метара, са правцем пружања запад–исток. Улазна капија налази се на југозападној страни. Бедеми су повезани са три правоугаоне куле, док је на врху стене, у оквиру северног бедема, подигнут донжон. Зидови су ширине до 2,4 метра и висине до 11 метара. Лица бедема и кула саграђена су од ломљеног притесаног камена у неправилном слогу, са уметнутим уломцима античке опеке.

Средњи град, подигнут у првој четвртини 15. века, елипсоидног је облика димензија 70 × 60 метара. Његови бедеми степенасто се спуштају до подножја стене на којој је смештен Горњи град, са јужне, источне и северне стране, али без непосредне грађевинске везе. Засвођени улаз налазио се у оквиру јужног бедема. Грађен је од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трпанца. Зидови су ширине до 1,4 метра и висине до 9 метара.

Доњи град, прилагођен употреби ватреног оружја, подигнут је током турске владавине. Тада су куле Горњег града претворене у топовска гнезда, а у унутрашњости је изграђен магацин-тамница. Доњи град је организован у равници као неправилан правоугаоник димензија 180 × 130 метара, са правцем пружања југозапад–североисток. Имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку. Његова одбрана ојачана је зиданим воденим каналом ширине 5 до 6 метара. Слабији бедем са пушкарницама дограђен је највероватније крајем 18. или почетком 19. века, што потврђује мермерна плоча пронађена у Нишкој капији са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804“.

Иницијална археолошка ископавања и конзерваторско-рестаураторски радови извођени су у периоду од 1970. до 1986. године. Током истраживања Средњег града пронађени су трагови насеља стари око 5.000 година, као и бројни налази из енеолита, гвозденог доба, антике, ране Византије и средњег века. Пиротска тврђава обновљена је 2018. године и данас представља једну од главних туристичких атракција читавог краја.

Коришћени извори

• „Пиротска тврђава-Град“, Информациони систем непокретних културних добара
• Решење Завода за заштиту споменика културе Ниш ради проширења границе заштите Пиротске тврђаве
• Елена Васић-Петровић, „Ревитализација Пиротског града“, Зборник радова- Ниш и Византија бр. 5, Ниш 2006. 
• Група аутора, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Завод за уџбенике, Београд, 2010. 
• Игор Стаменовић, „Пирот у држави кнеза Лазара“, Млади Православац, бр. 42/2016