ПИРОТСКИ ГРАД

Према покретном материјалу који је пронађен приликом археолошких истраживања закључено је да је ово утврђење егзистирало између 2. и 6. века. Похарано је и порушено током најезде Хуна у 5. веку, а затим обновљено у доба цара Јустинијана I, који је у периоду од 530. до 552. године обновио чак тридесет утврђења у Ремезијанској области. У историјским списима, ово рановизантијско утврђење је познато под називом Квимедава (Quimedava). У 12. веку помиње га и чувени арапски путописац и географ Идриси, као варош Атруни или Атруби. Данашњи назив града јавља се тек у 14. веку, мада је вероватно био у употреби и раније. Претпоставља се да је настао од грчке речи пиргос (пύργος), са значењем кула или стражара.

У састав српске државе Пирот први пут улази за време Стефана Немање, који га је држао од 1183. до 1189. године. Током 13. и почетком 14. века био је део бугарске државе, да би, после битке код Велбужда 1330. године, у време краља Стефана Дечанског, поново припао Србији. У њој остаје за време царевања Душана и Уроша, као и у доба кнеза Лазара. Град добија на важности крајем 14. века, као погранична српско-бугарска тврђава, коју гради кнез Лазар у циљу одбране југоисточних делова кнежевине Србије од најезде Османлија.

У то доба, Пиротски град се налазио на Цариградском путу, главном трговачком и војном путном правцу, којим су напредовала и турска освајања.  Након пада суседне Бугарске, пиротски крај и пограничје око њега постали су привлачна мета пљачкашима, који су били претходница османске војске. О значају који је Пирот имао у одбрани кнежевине Србије, говори и податак да је Лазар у утврђење сместио војну посаду под заповедништвом Стефана Мусића, најстаријег сина челника Мусе и лазареве сестре Драгане. Не зна се тачна година када су Османлије освојиле град, али се то свакако десило пре пада Ниша 1386. године. Међутим, војвода Димитрије успева да га поврати, што је био један од повода за Косовску битку 1389. године.

Током прве половине 15. века Пиротски град се налазио на простору сталних српско-османлијских сукоба. Године 1413, султан Мехмед I предаје град деспоту Стефану Лазаревићу, па Пирот након скоро три деценије поново прелази у српске руке. У периоду од 1414. до 1425. године деспот Стефан наставља изградњу тврђаве. Ојачава је још једним редом бедема и тако формира Средњи град.

Између 1425. и 1427. године, када се на челу Османског царства налазио султан Мурат II, Пирот је поново пао у турске руке. Године 1443. деспот Ђурађ Бранковић, у савезу са пољским краљем Владиславом III и Сибињанин Јанком, успева на кратко да га поврати, током великог похода у коме су са војском од 30.000 људи стигли чак до Софије. Али, већ почетком наредне године, Турци поново освајају Пирот, након чега бива трајно прикључен Отоманској империји.

Турци су град преименовали у „Schir köi“ или „Sarköi“, што у буквалном преводу значи „град-село“ Далеко од граница царства, тврђава временом губи на свом значају, те је путописци из 16. века, као и Евлија Челебија у 17. веку, описују као запуштену и пропалу. И поред тога, остаје у војној употреби све до прве половине 19. века. У окриље Србије се коначно враћа 1877. године, када бива разорена у експлозији барутног магацина који су Турци дигли у ваздух приликом бежања. У српско-бугарском рату 1885. године нова експлозија поново је разорила утврђење, тада слагалиште муниције. Међутим, и поред многих промена и оштећења које је током векова претрпео Пиротски град је остао прилично добро сачуван.

Иако малих димензија и наизглед на неповољном положају, Пиротски град није био лако освојив. Високо стење и река Бистрица чинили су природни одбрамбени систем, тако да се граду могло прићи само са једне стране. Међутим, због мочварног земљишта, чак је и тај прилаз био отежан. Само утврђење се састојало из три дела – Горњег, Средњег и Доњег града, од којих је свака целина грађена у засебном временском периоду.

Горњи град, кога чине добро утврђена цитадела са бранич кулом и импозантним двокраким степеништем, изграђен је у последњој четвртини 14. века. Облика је издуженог полигона, димензија 50 х 35 m, и правца пружања запад-исток. Бедеми су повезани са три правоугаоне куле, док је на врху стене, у оквиру северног бедема, подигнут донжон. Лица бедема и кула су саграђена од ломљеног притесаног камена са уметнутим уломцима античких опека.

Средњи град, подигнут у првој четвртини 15. века, је елипсоидног облика димензија 70 х 60 m. Његови бедеми се степенасто спуштају до подножја стене на којој је смештен  Горњи град, и то са његове јужне, источне и северне стране, али без постојања међусобне грађевинске везе. Грађен је од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трпанца.

Доњи град је изграђен у равници, као неправилни правоугаоник димензија 180 х 130 m и  правца пружања југозапад-североисток. Имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку, а његова одбрана ојачана је зиданим воденим каналом, ширине 5 до 6 m . Слабији бедем са пушкарницама дограђен је највероватније крајем 18. или почетком 19. века, што потврђује мермерна плоча пронађена у Нишкој капији Доњег града са следећим натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804“.

Иницијална археолошка ископавања и конзерваторско-рестаураторски радови вршени су у периоду од 1970. до 1986. године. Током истраживања Средњег дела града пронађени су трагови насеља које датира 5.000 година уназад, а откривени су и бројни налази из енеолита, гвозденог доба, антике, ране Византије и средњег века. Пиротска тврђава је обновљена 2018. године и данас је једна од главних туристичких атракција читавог краја. 

Коришћени извори

• „Пиротска тврђава-Град“, Информациони систем непокретних културних добара
• Решење Завода за заштиту споменика културе Ниш ради проширења границе заштите Пиротске тврђаве
• Елена Васић-Петровић, „Ревитализација Пиротског града“, Зборник радова- Ниш и Византија бр. 5, Ниш 2006. 
• Игор Стаменовић, „Пирот у држави кнеза Лазара“, Млади Православац, бр. 42/2016

Римско утврђење

Први налази античког Туреса пронађени су 1953. године, на потезу југоисточно од  средњовековне тврђаве. Том приликом  су откривени делови каменог зида, који је имао је отвор засведен опеком. Дужина зида износила је 33,5 m, ширина 2,2 m,  док је максимална очувана висина била 1,7 m. Касније су, у оквиру Горњег града, откривени делови масивног лучног зида који на спољашњој страни има контрафор од опеке и који је највероватније део античке куле. На локалитету Петља, око 80 m од Доњег града, откривени су делови бедема са кулом и улазном капијом, као и ранохришћанска базилика. Потковичаста кула, димензија 7 x 6 m, као и бедеми ширине 1,60 m и висине 3,50 m, зидани су техником opus mixtum. Нешто јужније, на локалитету Старо вашариште, откривени су остаци терми и виле, који сведоче о степену развоја античког Туреса.

Војвода Момчило

Према народном предању, Пиротски град је подигао војвода Момчило, па се због тога често назива и Момчилов град. О феудалном властелину јужних Родопа војводи Момчилу нема много забележених података. Зна се да је живео у првој половини 14. века и да је учествовао у византијским грађанским ратовима у којима, због свог умећа и залагања, задобија звање деспота. Погинуо је 1345. године у боју с Кантакузином, приликом опсаде града Перитеориона.

У народној епској песми „Женидба краља Вукашина“, војвода Момчило је приказан као ујак Краљевића Марка, односно, зет краља Вукашина, кога издаје његова љуба Видосава.

Први пад Пирота

Турски историчар Мехмед Нешри (рођен око 1450-1520), који погрешно приписује Пирот трновском цару Ивану Шишману, даје подробнији опис самог утврђења говорећи о догађајима везаним за њега:

„Причало се да је Шишман имао на Лазаревој граници један високи тврди град кад му је Али-паша узео земљу, а који се звао Сехир-Који. Позади му је била провалија, а спреда је била шеварика и њега беше исто тако паша, високи белег коме је бог помоћник, узео. Лазар даде војску Димитрију Кобилићу па му заповеди да оде Сахир-који и узме га од Турчина. Овај Димитрије био је један храбар, бесан проклетник. Кажу да је сам могао да се бори против десет хиљада мушкараца. Димитрије појаха свога ајгира и са нешто мало неверника дође у Пирот, па се споразуме са неверницима који су били у граду. Пирот предадоше Димитрију.”

Опис тврђаве Соломона Швајгера

Путописац и посланик аустријског цара, Соломон Швајгер, који је у Пироту боравио 1577. године, даје следећи опис тврђаве: „Испред села стоји један леп стари кастел у равници под брдом; уз њега има неколико извора; тврђава има пет јаких кула, a на брду се виде многи остаци старих зидина. Мештани причају да су стари кастел доле под брдом саградили Турци ради одбране, пошто онај на брду нису могли да освоје; али то je тешко веровати, јер Турци не праве тако лепе грађевине као што je ова.“

(Феликс Каниц, „Србија земља и становништво“)

Пиротски град у путописима Феликса Каница

„У време моје прве посете (1864) у Пироту je резидирао један достојанствени мудир (срески капетан), који ми je, чим je прочитао моју бурунтију, дао једног заптију као пратиоца да бих могао несметано да разгледам град и тврђаву. Тврђаву сам затекао таман у онаквом стању како га je описао Швајгер; једино je спољно утврђење које je он видео у близини, на западном брду Хисар, ишчезло и на његовом месту изграђен je шанац појачан палисадама. После тога сам посетио Пирот још неколико пута, последњи пут 1889, али ми ниједном није пошло за руком да нађем било какав траг из римског доба. A ипак, људи тврде да су изнад тврђаве налазили „опеке, обојене мозаичке плочице“ и да су у виноградима наишли и на део античког „калдрмисаног пута“! Можда ће даља ископавања дати неки резултат.“

(Феликс Каниц, „Србија земља и становништво“)