КУЛИЧ

Чувар ушћа Велике Мораве у Дунав

Тврђава Кулич налази се око 9 km североисточно од Смедерева, у близини села Кулич, на левој обали Велике Мораве, приближно 500 m од њеног ушћа у Дунав. Подигнута је на изузетно важном месту са кога је било могуће контролисати пловидбу Дунавом, прилаз Моравској долини и копнени пут који је повезивао Београд са истоком Балкана. Иако је положај на ушћу Велике Мораве имао стратешки значај још у римско доба, данас видљиви остаци утврђења потичу углавном из османског периода и каснијих преправки из времена турско-аустријских ратова. Након изградње хидроелектране Ђердап I локалитет је често под водом, густо је обрастао вегетацијом и већи део године тешко приступачан.

Положај Кулича био је од великог значаја још у време формирања римског лимеса дуж Дунава. На ушћу Велике Мораве укрштали су се речни и копнени путеви, па се претпоставља да је овде већ у 1. или 2. веку постојала мања војна постаја која је контролисала овај простор. Заједно са утврђењима Маргумом и Контра Маргумом, као и оближњим осматрачницама, чинила је део одбрамбеног система на Дунаву.

Историјски извори бележе да је управо у близини ушћа Мораве 285. године дошло до велике битке у којој је Диоклецијан поразио римског цара Карина. Иако није познато да ли је на месту данашњег Кулича тада постојало утврђење, сматра се да је околина била поприште једног од најзначајнијих сукоба касног Римског царства.

ГОРЕ: Мапа локалитета

ГОРЕ: Локалитет Кулич из ваздуха

У 6. веку, током велике обнове дунавског лимеса, цар Јустинијан I вероватно је обновио неко од ранијих утврђења или војних положаја који су штитили ушће Велике Мораве. И у средњем веку овај простор задржао је велики стратешки значај као надзорна тачка над прилазом Моравској долини. Према историјским изворима, у време деспота Ђурђа Бранковића овде је постојало војно упориште, мада није сасвим извесно у којој је мери данашње утврђење већ тада било формирано. Поједини аутори претпостављају да би се Кулич могао поистоветити са средњовековним Моравиштем, али за такво тумачење још увек не постоје поуздани археолошки докази.

После пада Смедерева 1459. године овај простор доспео је под османску власт. Према резултатима новијих истраживања, данас видљиво утврђење највероватније је подигнуто крајем 15. века, када је прилагођено употреби ватреног оружја. Поједини извори помињу да је у њему током покушаја да поврати овај део Србије боравио и Змај Огњени Вук. Највеће преправке уследиле су током турско-аустријских ратова крајем 17. и почетком 18. века, када је Кулич добио облик чији су остаци видљиви и данас.

Горе лево и десно: Ушће Велике Мораве у Дунав

Утврђење се помиње и током Првог и Другог српског устанка, када су се у његовој околини одвијале борбе за ослобођење Смедерева и Подунавља. Иако је до тада већ изгубио некадашњи стратешки значај, његов положај је и даље био важан за контролу прилаза ушћу Велике Мораве. Кулич је имао војну намену и у 20. веку. Током Другог светског рата Немци су унутар утврђења изградили неколико бетонских бункера, од којих су неки и данас сачувани. До средине осамдесетих година 20. века унутар бедема налазило се сеоско гробље, које је потом измештено.

Данас видљиви остаци Кулича припадају артиљеријском утврђењу полигоналне, највероватније шестоугаоне основе, са истуреним угаоним ојачањима. Пречник утврђења износи око 70 метара, док су поједини делови бедема очувани до висине од приближно пет метара. Зидови су зидани ломљеним каменом, уз употребу опеке и кречног малтера. Утврђење је имало две капије и већи број пушкарница и топовских отвора, прилагођених употреби ватреног оружја. Посебну одлику представља широк водени ров који је окруживао читаво утврђење и био повезан са Дунавом, чиме је Кулич практично претваран у мало острво, изузетно тешко за освајање. Данас је овај ров и даље уочљив на терену, али више није непосредно повезан са Дунавом.

ГОРЕ: Поглед на Кулич и Жарковачку аду у смирај дана

Крајем 19. века Кулич је посетио аустроугарски путописац и археолог Феликс Каниц, који је оставио један од најранијих описа локалитета. Иако се сматра да његов приказ утврђења није у потпуности одговарао стварном изгледу, Каницове белешке и илустрације представљају значајан историјски извор. Педесетих година прошлог века Кулич је посетио и архитекта Александар Дероко, а његови цртежи и сада представљају важан документ о изгледу локалитета пре него што га је густа вегетација готово у потпуности прекрила.

Археолошка истраживања Кулича била су ограниченог обима, па се о развоју утврђења и даље зна релативно мало. Последња значајнија истраживања спроведена су средином осамдесетих година 20. века. Њихово настављање отежава чињеница да је након изградње хидроелектране Ђердап I ниво подземних и површинских вода знатно порастао, због чега је локалитет често плављен. У комбинацији са густом вегетацијом, то је знатно отежало археолошка ископавања и допринело постепеном пропадању остатака утврђења.

ГОРЕ: Тврђава је зидана од ломљеног камена везаног кречним малтером

Значајан допринос проучавању локалитета донела је примена LiDAR технологије, која је омогућила да се испод густе вегетације препознају остаци до тада непознатог подграђа и прецизније сагледа организација простора око утврђења. Резултати ових истраживања указују да данас видљиво утврђење највероватније потиче из османског периода и да је подигнуто крајем 15. века, док је стратешки значај самог положаја знатно старији и сеже у римско доба.

Упркос томе, многа питања о најранијим фазама развоја Кулича и даље остају отворена. Због недовољне археолошке истражености још увек није могуће са сигурношћу раздвојити остатке римског, византијског, средњовековног и османског периода, па би будућа ископавања могла да пруже поузданије одговоре о настанку и развоју овог утврђења.

Горе лево и десно: Остаци бедема са отворима за артиљеријско оружје

Данас је Кулич једно од теже приступачних утврђења у Србији. Како је остао ван подручја заштићеног насипом, током већег дела године окружен је водом и густим растињем, па су бедеми током вегетативног периода тешко уочљиви. Посета је могућа само у повољним условима, када је водостај низак, али је и тада неопходан опрез због мочварног терена. Управо због таквог положаја, иако се налази недалеко од Смедерева, Кулич је остао једно од најмање познатих и најређе посећених фортификационих налазишта у Србији. Ипак, захваљујући савременим истраживањима и новим технологијама, интересовање за Кулич последњих година поново расте, постепено откривајући значај овог заборављеног утврђења на ушћу Велике Мораве у Дунав.

Коришћени извори

ГОРЕ: Велика Морава је кроз историју често мењала ток на свом ушћу у Дунав, остављајући стара корита и стварајући нове рукавце

Кулич у путописима Евлије Челебије

Ово је диван град који лежи на једном зараванку на обали Дунава, има троструке бедеме, а зидан је од камена у облику петоугаоника тако тврдо као да га је саградио Шедад. У опсегу има равних хиљаду и шест стотина корака.

На југоисточној страни налази се Велика капија, а на пристаништу Водена капија. Како је ово дрвена грађевина, то није више бијели град, него стара потамњела тврђава чије су капије и зидови поцрњели, а има мјеста која су шарена и оштећена. Али има седамнаест шиљатих кула– купола са дрвеним покровима, занимљивих и необичних као оне у граду Смедереву.

Цитадела је виша од вањске тврђаве. Ту се налази укупно двадесет малих шахи-топова; али има пет топова који су необични и огромни. Цитадела је, међутим, малена. Ту се налазе само куће диздара, његовог ћехаје, имама и мујезина, затим складиште муниције, житни амбар и Царева џамија, која је покривена даском. Осим тога постоји и водени пут којим се спушта доље на Дунав и једна капија. Друго ништа нема.

У вањској тврђави налази се сто четрдесет даском покривених кућа. Ту постоје само двије муслиманске богомоље (михраб) и двије махале. Са копнене стране града налази се чврст опкоп кроз који протиче вода из ријеке Дунава. Брегови који се налазе изван шехера украшени су виноградима.

ГОРЕ: Бедеми утврђења су урасли у густу вегетацију

Занимљивости

Према народном тумачењу, Кулич је име добио зато што су његове високе куле, приликом великих водостаја Дунава и Мораве, израњале из воде попут светионика и служиле као оријентир лађама које су пловиле овим делом Дунава. Иако ова прича није историјски потврђена, често се наводи као објашњење назива утврђења.

Мање је познато да је управо Кулич био један од првих споменика чију је заштиту још 1843. године тражио Јован Стерија Поповић. Као начелник Министарства просвете предложио је доношење прописа којим би се спречило рушење старих утврђења, а Кулич је навео као један од најважнијих примера који заслужују очување. Иако је та иницијатива представљала први корак ка законској заштити културне баштине у Србији, сама тврђава је и поред тога остала запуштена и временом скоро потпуно сакривена под растињем.