ОСТРВИЦА

Питање најранијих развојних фаза Острвице још увек није у потпуности разјашњено. Због значаја рударства у овом подручју и изузетног стратешког положаја утврђења, претпоставља се да је локалитет могао бити коришћен и пре првог поузданог помена у писаним изворима. Поједина тумачења доводе његове почетке у везу са обновом рударске делатности на Руднику крајем 13. века и укључивањем овог простора у систем одбране северних граница средњовековне српске државе, док се не искључује ни могућност да је утврђење постојало и у ранијим раздобљима. Ипак, за сада не постоје поуздани археолошки налази који би такве претпоставке недвосмислено потврдили.

Утврђење на Острвици први пут се помиње у изворима 1323/24. године, током династичких борби између краља Стефана Уроша III Дечанског и Стефана Владислава II, сина краља Драгутина, које су избиле након смрти краља Милутина (1282–1321). Након што је крајем 1323. године Стефан Дечански заузео трг Рудник, угледни дубровачки трговац Менче Менчетић, вероватно и кнез рудничког насеља, заједно са другим Владислављевим присталицама склонио се у тврђаву Острвицу. Ови догађаји довели су до кризе у односима српског краља и Дубровника, а сукоб је окончан Владислављевим повлачењем из рудничке области и ослобађањем дубровачких трговаца.

Током друге половине 14. века рудничка област често је мењала господаре. После периода власти Војислава Војиновића и Николе Алтомановића, руднички крај је 1373. године припао кнезу Лазару Хребељановићу. Под влашћу Лазаревића, Острвица је задржала значајно место у систему управе и одбране рудничке области. Током угарског похода 1390. године, Острвица се привремено нашла под влашћу краља Жигмунда Луксембуршког, а познато је да је у њој 3. новембра издата једна повеља.

Крајем 14. века Острвица је послужила као уточиште војводи Николи Зојићу, господару рудничког краја, који је заједно са војводом Новаком Белоцрквићем учествовао у завери против младог кнеза Стефана Лазаревића (кнез 1389–1402, деспот 1402–1427). Циљ завереника био је осамостаљење и непосредно потчињавање султану Бајазиту. Кнез Стефан је почетком 1398. године одлучно угушио побуну: Новак Белоцрквић је погубљен, док се Никола Зојић склонио у Острвицу, где се, заједно са супругом и четири кћерке, замонашио и тако избегао смртну казну.

Пред крај владавине деспота Стефана Лазаревића, у настојању да се ојача одбрамбени систем државе, спроведена је војна реформа којом су постепено образоване нове територијално-управне јединице, познате као власти, на чијем су челу били војводе. У том контексту настала је и Острвичка власт, са Острвицом као њеним главним утврђењем. Посебно важан период у развоју утврђења везује се за владавину деспота Ђурђа Бранковића (1427–1456), који је око 1430. године додатно ојачао његове одбрамбене капацитете у оквиру ширих напора да се Српска деспотовина заштити од све снажнијег османског продора.

Средином 15. века Острвица се нашла на удару Османлија и постала поприште честих сукоба. Више пута је освајана и поново враћана под српску власт, што сведочи о њеном изузетном стратешком значају. Османлије су је први пут заузеле 1438. године, али је након Сегединског мира и обнове Српске деспотовине 1444. године враћена деспоту Ђурђу Бранковићу. Њен коначни пад уследио је 1458. године, када престаје да буде део средњовековне српске државе.

Свесне важности Острвице и њене улоге у заштити рударске области, османске власти су одмах након освајања у њој сместиле војну посаду. У османским изворима помиње се под именом Sivrice Hisar. Током друге половине 16. века утврђење постепено губи некадашњи стратешки значај, вероватно и услед изградње утврђења Градови у оквиру рудничког насеља. У прилог томе сведочи и ферман из 1572. године, којим је било предвиђено рушење тврђава Острвице и Сокола на Дрини. Почетком 1664. године, приликом посете Руднику, Евлија Челебија забележио је да је реч о старој и запуштеној тврђави.

Острвица припада типу брдских утврђења чија је архитектура у великој мери била условљена специфичном топографијом терена. Подигнута на стеновитом врху са ограниченим простором и изразито стрмим падинама, које се на појединим местима спуштају готово вертикално, тврђава је била у потпуности прилагођена природном окружењу. Бедеми су највероватније пратили контуре терена, користећи литице као додатни одбрамбени елемент, док је као основни грађевински материјал коришћен локални андезит, који је обезбеђивао изузетну чврстину зидова. Доминантан положај утврђења омогућавао је визуелну контролу широког простора рудничког басена, што упућује на могућност да је Острвица имала и улогу у систему визуелне комуникације између утврђења.

Иако услед недовољне истражености није могућа потпуна архитектонска реконструкција, претпоставља се да је унутрашња организација утврђења била компактна, са више одбрамбених целина организованих по терасама. Цитаделу су, највероватније, чинили Велики и Мали град, смештени на два суседна стеновита врха, односно неправилна платоа, међусобно повезана одбрамбеним зидом и са јужне стране додатно заштићена сувим шанцем. На западној и северозападној падини и данас су местимично очувани остаци бедема Средњег и Доњег града.

На приступачнијим југозападним падинама, испод утврђеног дела града, развило се подграђе у коме су живели трговци, занатлије и рудари. Његовом настанку и развоју допринели су близина рударског средишта, заштита коју су пружали градски бедеми, као и важан путни правац који је повезивао Посавину и Подунавље са средишњим областима Рашке. Присуство дубровачких трговаца сведочи о укључености Острвице у шире трговачке токове средњовековног Балкана.

Археолошка истраживања локалитета до данас нису била систематска, што представља један од главних проблема у његовом проучавању. Већина података потиче из површинских налаза и мањих ископавања, углавном у подножју утврђења. Упркос томе, и овако ограничени налази пружају драгоцен увид у свакодневни живот и организацију насеља.

Једно од најзначајнијих открића представљају остаци средњовековне цркве у доњем подграђу, на локалитету Метаљка. Реч је о једнобродној грађевини са апсидом, око које је откривена некропола са више фаза сахрањивања. Пронађени су и фрагменти фресака, што указује на релативно висок културни ниво заједнице која је ту живела. Ови налази сведоче да подграђе Острвице није представљало само пратеће насеље уз тврђаву, већ развијену заједницу тесно повезану са рударством и трговином.

Коришћени извори:

• Средњовековни град Острвица, Информациони систем непокретних културних добара
• Др. Дејан Булић, Островица на Руднику, Рудник и Венчац са околином у средњем веку и раној модерни, зборник радова, Аранђеловац 2018.

Из старих списа

Запис Јована Мишковића, штабног официра рудничког округа, из 1868. године:

„На Острвици налазе се остатци и развалине некакве тврдињице. За њу веле да ју је зидала ‘проклета Јерина’, па колико је пакосна била, све је тешке жене терала да за град носе уз брдо камење, те су тако децу побацивале. Тако причају мештани.

Врх Острвице одвојен је на два вршка: јужни (велики град) и североисточни (мали град). Велики град има дужину до 40, а у ширину око 15 корака; мали пак град 15 корака у сваком правцу. Велики и мали град раздвојени су једном провалом не баш много дубоком, и везују се једним зидом. На великом граду, на јужном његовом делу, држи се још једно платно од града на 4 м. висине. На томе крају налази се једна соба округло озидана, на самој ивици, за које држим да је тамница била. Ту, веле, пре две године да је равно било, па да су неки страни људи на Ускрс ископали три фучије блага. Фучије су биле са трешњевим дугама а имале су бакарне обруче. Сад се на том месту види округло удубљење у земљи, као да је доиста одатле штогод ископано. На зиду који још постоји, има отвор, који је сигурно за одбрану служио.

У средини (боку) висине налази се у камену ижљебљена ступа. На западној и источној страни налази се по једна столица у камену исечена, где је ваљда некада властела на теферич излазила. Оне су такође у боку Острвице испод горњих кула.

Од стране северо-западне, куда се на Острвицу улази, дакле приступ могућан, подизате су неке куле и зидине, ваљда за одбрану и затварање приступа граду у ратно доба. На другим пак странама, где су и литице и по том приступ немогућан, сасма следствено, никакве зидине за одбрану нису подизате.“

(Мишковић, Ј. 1875. Опис Рудничког округа, Гласник Српског ученог друштва)